Драги натпросечни човече ове земље,
Пишем ти ово отворено писмо, јер се у последње време осећам помало лоше због тебе.
Ја, дабоме, знам да си ти јако паметан. И надарен. И бољи од свих нас заједно. Али мучи ме то што се за педесет година, још увек ниси остварио. Ах, да, околности ти никада нису ишле на руку. Ни комплекси баш нису били од помоћи. А и стандард је неко време испод сваког просека.
Сећаш се како ти је мама остајала последња на родитељском, кријући испод клупе оне лепе украсне кесе с бомбоњерама и кафом за учитељицу? Паметан је он, само неће, говорила је. Ваљало би га мало погурати, кад пређе у више разреде. Учитељица је стрпљиво климала главом. И била је у праву. Али ти се ниси дао погурати, онда када је требало. Онда када је требало уписати неку јаку гимназију, ни касније, када су хтели да те пошаљу у Грац на студије. А после… после те мрзело да се гураш сам.
Сад ти је жао што ниси отишао у тај Грац. Јер ти би, у некој нормалној земљи, у нормалним условима, сигурно успео. Намлатио милионе. Наш човек кад оде тамо, направи чудо, ето. Наравно, и ти би да мазнеш неку кинту, ал’ ако може – одма’. Да се не мучиш много. Какав црни посао од девет до пет? Теби да неко стоји над главом по цео дан, да ти штопа време, говори кад смеш на паузу? Ако баш мораш да бираш посао – ти увек бираш нека чудна занимања, с флексибилним описом радног места и времена, где ни ти, а ни други, не могу баш са сигурношћу да кажу шта то ти тачно радиш.
Баба, која једина у фамилији не стоји у ставу мирно кад уђеш у кућу, каже да продајеш маглу. Из поштовања према њој, а и због чињенице да ћеш, сплетом срећних околности, наследити њен стан, не противречиш јој. Уосталом, шта једна сенилна баба зна? Још мисли да је Кенеди жив.
Женио се ниси, нити ћеш. Имао си неку, водали сте се пет година, после пукло. Хтела да се уда. Хтела дете. Терала те да завршиш факс, нађеш нормалан посао. Једно време си јој причао да радиш, да си нашао посао. Устајао си сваког јутра и уместо на посао, ишао право у кладионицу. Провалила те кад те је њен ортак случајно срео. Онда се спаковала и отишла.
Брак и тако није за авантуристе попут тебе. Ако се икад и скрасиш, што би твоја мајка јако волела, ако ништа због унучића, е та ће морати да буде нешто стварно посебно. Знаш оно, и лепотица и лаф и да има пара и да је паметна. Али, како Танјуг јавља, таква се још није родила.
Уз посебне људе с којима обитаваш, разуме се – иду и посебна места. Ресторани и клубови у које обични смртници не залазе. Само селебрити. Наравно да живиш у кругу двојке, само си тренутно измештен у Барајево. Док се не заврши реновирање твог трособног у центру у коме баба скапава већ триес’ година.. Викендица и плацева имаш – не зна се број. Аута исто тако. Градским превозом идеш из хобија. Да не помисли свет да си уображен.
Твоја мама каже да си само несхваћен и неприхваћен. Баба тврди да си обичан скоројевић и бараба какву свет није видео. Откако си јој мазнуо оних петсто милијарди старих и дао на камату код Дафине, постала је некако хладна и дистанцирана. Лично мислиш да те никада баш и није волела. Али то, наравно, нема никакве везе с тобом. Баба никада није успела да развије аутентичан родитељски однос ни са твојом мајком. Биће да је ту негде запело.
Нажалост, те исте бабе ћеш се још много пута сетити. Рецимо када будеш будзашто продавао њене гоблене по бувљацима. Или кад будеш потраживао стару девизну штедњу од неке словеначке банке. Или кад будеш огласио стан који ти је оставила.
Гарант је све то због бабе.
Текст: Даниела Бакић