Dragi natprosečni čoveče ove zemlje,
Pišem ti ovo otvoreno pismo, jer se u poslednje vreme osećam pomalo loše zbog tebe.
Ja, dabome, znam da si ti jako pametan. I nadaren. I bolji od svih nas zajedno. Ali muči me to što se za pedeset godina, još uvek nisi ostvario. Ah, da, okolnosti ti nikada nisu išle na ruku. Ni kompleksi baš nisu bili od pomoći. A i standard je neko vreme ispod svakog proseka.
Sećaš se kako ti je mama ostajala poslednja na roditeljskom, krijući ispod klupe one lepe ukrasne kese s bombonjerama i kafom za učiteljicu? Pametan je on, samo neće, govorila je. Valjalo bi ga malo pogurati, kad pređe u više razrede. Učiteljica je strpljivo klimala glavom. I bila je u pravu. Ali ti se nisi dao pogurati, onda kada je trebalo. Onda kada je trebalo upisati neku jaku gimnaziju, ni kasnije, kada su hteli da te pošalju u Grac na studije. A posle… posle te mrzelo da se guraš sam.
Sad ti je žao što nisi otišao u taj Grac. Jer ti bi, u nekoj normalnoj zemlji, u normalnim uslovima, sigurno uspeo. Namlatio milione. Naš čovek kad ode tamo, napravi čudo, eto. Naravno, i ti bi da mazneš neku kintu, al’ ako može – odma’. Da se ne mučiš mnogo. Kakav crni posao od devet do pet? Tebi da neko stoji nad glavom po ceo dan, da ti štopa vreme, govori kad smeš na pauzu? Ako baš moraš da biraš posao – ti uvek biraš neka čudna zanimanja, s fleksibilnim opisom radnog mesta i vremena, gde ni ti, a ni drugi, ne mogu baš sa sigurnošću da kažu šta to ti tačno radiš.
Baba, koja jedina u familiji ne stoji u stavu mirno kad uđeš u kuću, kaže da prodaješ maglu. Iz poštovanja prema njoj, a i zbog činjenice da ćeš, spletom srećnih okolnosti, naslediti njen stan, ne protivrečiš joj. Uostalom, šta jedna senilna baba zna? Još misli da je Kenedi živ.
Ženio se nisi, niti ćeš. Imao si neku, vodali ste se pet godina, posle puklo. Htela da se uda. Htela dete. Terala te da završiš faks, nađeš normalan posao. Jedno vreme si joj pričao da radiš, da si našao posao. Ustajao si svakog jutra i umesto na posao, išao pravo u kladionicu. Provalila te kad te je njen ortak slučajno sreo. Onda se spakovala i otišla.
Brak i tako nije za avanturiste poput tebe. Ako se ikad i skrasiš, što bi tvoja majka jako volela, ako ništa zbog unučića, e ta će morati da bude nešto stvarno posebno. Znaš ono, i lepotica i laf i da ima para i da je pametna. Ali, kako Tanjug javlja, takva se još nije rodila.
Uz posebne ljude s kojima obitavaš, razume se – idu i posebna mesta. Restorani i klubovi u koje obični smrtnici ne zalaze. Samo selebriti. Naravno da živiš u krugu dvojke, samo si trenutno izmešten u Barajevo. Dok se ne završi renoviranje tvog trosobnog u centru u kome baba skapava već tries’ godina.. Vikendica i placeva imaš – ne zna se broj. Auta isto tako. Gradskim prevozom ideš iz hobija. Da ne pomisli svet da si uobražen.
Tvoja mama kaže da si samo neshvaćen i neprihvaćen. Baba tvrdi da si običan skorojević i baraba kakvu svet nije video. Otkako si joj maznuo onih petsto milijardi starih i dao na kamatu kod Dafine, postala je nekako hladna i distancirana. Lično misliš da te nikada baš i nije volela. Ali to, naravno, nema nikakve veze s tobom. Baba nikada nije uspela da razvije autentičan roditeljski odnos ni sa tvojom majkom. Biće da je tu negde zapelo.
Nažalost, te iste babe ćeš se još mnogo puta setiti. Recimo kada budeš budzašto prodavao njene goblene po buvljacima. Ili kad budeš potraživao staru deviznu štednju od neke slovenačke banke. Ili kad budeš oglasio stan koji ti je ostavila.
Garant je sve to zbog babe.
Tekst: Daniela Bakić