Пре извесног времена поручила сам полицу за књиге. Дошао је дан за монтажу, стиже мој мајстор, шета између кутија у којима су књиге привремено сложене, шацује гомиле које стоје набацане по ћошковима и процењује им број. Затим, између два шрафа, застаје и пита:
– Јесте ли Ви прочитали све ове књиге?
– Не.
И таман да објасним како су ту и енциклопедије, речници, стручне књиге мог мужа, мајстор са олакшањем поентира:
– Тачно сам знао. Ко би нормалан то могао?!
Кад налепимо ову анегдоту на стварност, добијемо таблоиде који би да суде ректору јер презиру свако знање. Оно је у нашем друштву кроз дуги низ година губило кредибилитет док се није срозало у реченицу: шта ти мислиш да си ти, а затим материјализовало у уверењу како није битно коју школу имаш. Битно је како си се снашао, колико ти је дебео новчаник, какве везе имаш, јер само на тај начин стичеш углед. Све друго је безначајно до те мере да ти је боље крити колико знаш јер нико неће ни да те чује. Став образованог је унапред обезвређен, чак сумњив и увредљив за онога ко слуша, некад проглашен за снобизам, некад означен као субверзиван. У сваком случају, непотребан.
Како смо дошли до тога?
Од времена када се наше друштво почело формирати у грађанско, држало се до образовања. Не морамо знати ни сва имена, ни историјске прилике. Прочитајмо само Глишићеву Прву бразду или Цанкареву Десетицу, а то је лектира за основну школу, па ћемо видети колика се лична жртва полагала да би дете учило школу. Сетимо се времена када у селу за све питају попа и учитеља. А затим прођимо временом деветнаестог века када сељачки синови стечено знање у Европи враћају кући као неприкосновени ауторитети, оснивају универзитет, обликују државу. Или…не морамо ићи тако далеко. Хајдемо у шездесете године прошлог века. Београд тада оснива Фест, Битеф, Бемус. У позоришту поставља Годоа и Косу. Филозофи организују Корчуланску школу која је по својим дометима изненадила и саме осниваче. Ликовна уметност се буни против соцреализма и бежи у Задар. Објављује се Орвел. Авала филм ради велике продукције и копродукције, а група режисера снима дела из чувеног црног таласа.
Београд је у очима света био авангардан, па, иако је крајем шездесетих и почетком седамдесетих репресија забрањивала и бункерисала, чак спаљивала, иако су задужени цензори на свим нивоима имали посла, било је модерно бити образован, бити у току, макар се фолирати да желиш и разумеш. Друштво је вредновало те образоване и стручне, стипендирало их, запошљавало, неговало привилегијама.
Тих седамдесетих се сећам. Време моје основне школе. Отац ми је са факултетом, мајка са вишом школом. Виша средња класа стасала из сељачких партизанских породица која је дипломом дошла до статуса. Трудили су се највише што могу да достигну узоре и у понашању, и у облачењу, и у кувању, и у интересовању. Учили, напредовали, оставили село иза себе, постали грађани. И нису били једини. Цело моје окружење је било такво, већина породица, већина деце.
Оно чега се нарочито сећам у контексту овога о чему сада пишем су књиге које су наши родитељи тих година куповали, књиге на метар, енциклопедије, речници, свезнања, које углавном нико од њих није читао, које су куповали од трговачких путника по предузећима, отплаћивали на рате и слагали у регале који су тих година такође били модерни као статусни муст хаве. Смејали смо се тим нашим родитељима, сматрали их скоројевићима, али смо истовремено стварали своје лектире и дискутовали о њима, не доводећи у питање став према књизи, већ њихов покушај да се прикажу као интелектуалне громаде.
Међутим, када данас размишљам о томе, дођем до закључка како су те књиге на метар биле далеко прогресивније од овога што сад живимо. Јер, моји родитељи их заиста нису читали, али су редовно бистрили новине. Отац Политику и Нин, мајка Базар и Забавник. Филмови су били обавезни. У позориштима и на фестивалима су волели да буду виђени. Јер, понављам, било је модерно бити образован и информисан, учествовати, васпитано говорити, отмено кувати, издвојити се, постати уважен по томе што си постигао, што знаш и живиш.
И онда се тај свет, коме је регал са књигама био регула за статус, распао деведесетих година када су насрнули свакакви буразери. Допливали су на бујици опште кризе, похватали се у завичајно коло, сетили се средњевековне славне прошлости, преправили симболе и поништили свако име и сваки догађај који им није служио на корист. Од земље су направили ратиште, од људи купце по бувљацима и точиоце бензина из флаше, а за иконе прогласили ликове сличне себи, дрске, сумњиве, на све спремне. Од уметности су направили скаредну вашарску шатру, а сваку потребу за образовањем укинули као непотребни баласт који човека кочи у природном окружењу чопора. Све што је некад била срамота, постао је мејнстрим, а нејаки гласови неугушених су постали готово илегална мањина. Почело је да се сматра како је неопростиво истицати ниво свог образовања, како је недолично некоме набијати на нос сопствене разреде и лектире. Спочитавало се како је то што си учио само твој проблем, како су сви људи исти, како је дрско и надмено ићи улицом начитан, а нарочито говорити.
Уместо метра књига, добили смо таблоиде. Они метри су често побацани током селидби и могли смо их видети око контејнера или јефтино купити на бувљацима. Каљави и смешно јефтини постали су сведочанство о времену када се школа рекламирала као нешто без чега се не може. Данас су то трачеви, простаклук, оптужбе и прекоплотска препуцавања. А школа се може и купити.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца