Pre izvesnog vremena poručila sam policu za knjige. Došao je dan za montažu, stiže moj majstor, šeta između kutija u kojima su knjige privremeno složene, šacuje gomile koje stoje nabacane po ćoškovima i procenjuje im broj. Zatim, između dva šrafa, zastaje i pita:
– Jeste li Vi pročitali sve ove knjige?
– Ne.
I taman da objasnim kako su tu i enciklopedije, rečnici, stručne knjige mog muža, majstor sa olakšanjem poentira:
– Tačno sam znao. Ko bi normalan to mogao?!
Kad nalepimo ovu anegdotu na stvarnost, dobijemo tabloide koji bi da sude rektoru jer preziru svako znanje. Ono je u našem društvu kroz dugi niz godina gubilo kredibilitet dok se nije srozalo u rečenicu: šta ti misliš da si ti, a zatim materijalizovalo u uverenju kako nije bitno koju školu imaš. Bitno je kako si se snašao, koliko ti je debeo novčanik, kakve veze imaš, jer samo na taj način stičeš ugled. Sve drugo je beznačajno do te mere da ti je bolje kriti koliko znaš jer niko neće ni da te čuje. Stav obrazovanog je unapred obezvređen, čak sumnjiv i uvredljiv za onoga ko sluša, nekad proglašen za snobizam, nekad označen kao subverzivan. U svakom slučaju, nepotreban.
Kako smo došli do toga?
Od vremena kada se naše društvo počelo formirati u građansko, držalo se do obrazovanja. Ne moramo znati ni sva imena, ni istorijske prilike. Pročitajmo samo Glišićevu Prvu brazdu ili Cankarevu Deseticu, a to je lektira za osnovnu školu, pa ćemo videti kolika se lična žrtva polagala da bi dete učilo školu. Setimo se vremena kada u selu za sve pitaju popa i učitelja. A zatim prođimo vremenom devetnaestog veka kada seljački sinovi stečeno znanje u Evropi vraćaju kući kao neprikosnoveni autoriteti, osnivaju univerzitet, oblikuju državu. Ili…ne moramo ići tako daleko. Hajdemo u šezdesete godine prošlog veka. Beograd tada osniva Fest, Bitef, Bemus. U pozorištu postavlja Godoa i Kosu. Filozofi organizuju Korčulansku školu koja je po svojim dometima iznenadila i same osnivače. Likovna umetnost se buni protiv socrealizma i beži u Zadar. Objavljuje se Orvel. Avala film radi velike produkcije i koprodukcije, a grupa režisera snima dela iz čuvenog crnog talasa.
Beograd je u očima sveta bio avangardan, pa, iako je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih represija zabranjivala i bunkerisala, čak spaljivala, iako su zaduženi cenzori na svim nivoima imali posla, bilo je moderno biti obrazovan, biti u toku, makar se folirati da želiš i razumeš. Društvo je vrednovalo te obrazovane i stručne, stipendiralo ih, zapošljavalo, negovalo privilegijama.
Tih sedamdesetih se sećam. Vreme moje osnovne škole. Otac mi je sa fakultetom, majka sa višom školom. Viša srednja klasa stasala iz seljačkih partizanskih porodica koja je diplomom došla do statusa. Trudili su se najviše što mogu da dostignu uzore i u ponašanju, i u oblačenju, i u kuvanju, i u interesovanju. Učili, napredovali, ostavili selo iza sebe, postali građani. I nisu bili jedini. Celo moje okruženje je bilo takvo, većina porodica, većina dece.
Ono čega se naročito sećam u kontekstu ovoga o čemu sada pišem su knjige koje su naši roditelji tih godina kupovali, knjige na metar, enciklopedije, rečnici, sveznanja, koje uglavnom niko od njih nije čitao, koje su kupovali od trgovačkih putnika po preduzećima, otplaćivali na rate i slagali u regale koji su tih godina takođe bili moderni kao statusni must have. Smejali smo se tim našim roditeljima, smatrali ih skorojevićima, ali smo istovremeno stvarali svoje lektire i diskutovali o njima, ne dovodeći u pitanje stav prema knjizi, već njihov pokušaj da se prikažu kao intelektualne gromade.
Međutim, kada danas razmišljam o tome, dođem do zaključka kako su te knjige na metar bile daleko progresivnije od ovoga što sad živimo. Jer, moji roditelji ih zaista nisu čitali, ali su redovno bistrili novine. Otac Politiku i Nin, majka Bazar i Zabavnik. Filmovi su bili obavezni. U pozorištima i na festivalima su voleli da budu viđeni. Jer, ponavljam, bilo je moderno biti obrazovan i informisan, učestvovati, vaspitano govoriti, otmeno kuvati, izdvojiti se, postati uvažen po tome što si postigao, što znaš i živiš.
I onda se taj svet, kome je regal sa knjigama bio regula za status, raspao devedesetih godina kada su nasrnuli svakakvi burazeri. Doplivali su na bujici opšte krize, pohvatali se u zavičajno kolo, setili se srednjevekovne slavne prošlosti, prepravili simbole i poništili svako ime i svaki događaj koji im nije služio na korist. Od zemlje su napravili ratište, od ljudi kupce po buvljacima i točioce benzina iz flaše, a za ikone proglasili likove slične sebi, drske, sumnjive, na sve spremne. Od umetnosti su napravili skarednu vašarsku šatru, a svaku potrebu za obrazovanjem ukinuli kao nepotrebni balast koji čoveka koči u prirodnom okruženju čopora. Sve što je nekad bila sramota, postao je mejnstrim, a nejaki glasovi neugušenih su postali gotovo ilegalna manjina. Počelo je da se smatra kako je neoprostivo isticati nivo svog obrazovanja, kako je nedolično nekome nabijati na nos sopstvene razrede i lektire. Spočitavalo se kako je to što si učio samo tvoj problem, kako su svi ljudi isti, kako je drsko i nadmeno ići ulicom načitan, a naročito govoriti.
Umesto metra knjiga, dobili smo tabloide. Oni metri su često pobacani tokom selidbi i mogli smo ih videti oko kontejnera ili jeftino kupiti na buvljacima. Kaljavi i smešno jeftini postali su svedočanstvo o vremenu kada se škola reklamirala kao nešto bez čega se ne može. Danas su to tračevi, prostakluk, optužbe i prekoplotska prepucavanja. A škola se može i kupiti.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca