Да ли знате каква је разлика између сељака – сељобера и сељачине?
Објаснићу вам.
Почећу од – сељака.
Сељак није само пољопривредни произвођач који живи од свог рада на селу.
Сељак је философија живота и рада.
Сељак је последња одбрана природе од лудила савременог,
роботизованог малограђанина.
Сељак је реалан колико је природа сурова према њему.
Сељак је разуман јер зна да служи природи и да је она јача од њега.
Сељак је уман јер зна своје место у природном окружењу.
Сељак чврсто стоји на земљи.
Сељак је разапет између живота и смрти.
Живот се рађа у његовим рукама.
Смрт умире на његовим рукама.
Сељак од малих ногу учи да ствара.
Учи да буде користан.
И себи и заједници.
Учи да штеди.
Учи да се узда само „у се и у своје кљусе“.
Иде ли сељак у пензију?
На годишњи одмор?
На боловање?
Сељаку нико ништа не поклања.
Сви му отимају.
Држава, владари, војске, пљачкаши и новопечени грађани.
Ови последњи највише.
Све уз осмех и пренемагање.
Сељак грбачи да би они у граду пландовали без посла.
Срамота их је да кажу да су са села.
Срамота их је да се врате на село и зараде за бољи живот.
Сви беже са села јер беже од живота.
Села нам се гасе.
Умиру заједно са српском нацијом.
Врела су нам пресушила.
Нема ко да пије изворску воду.
Грађани пију воду из пластичних флаша.
Сељака све туче.
Киша, снег, сунце, ветар, град, држава и потомци.
Потомци га туку највише.
Одраше му остарелу кожу.
Не може више да издржи, али ћути.
Шта да ради?
Његови су и мора да ћути.
Трпи.
Као библијски Јов.
Танталове муке.
Вриснуо би сељак од бола, али то нико жели да чује.
Нити их интересује да чују.
Важно је само да храна редовно стиже у град.
Када би у недељу после подне и увече на наплатним рампама за улазак у Београд одузимали храну из гепека, револуција би избила у граду за неколико дана.
Овако, сељак обезбеђује социјални мир паразитима у граду.
Који гласају за продану власт, која убија сељака.
Сељак је научио да гине за државу.
Зна да брани своју кућу и породицу.
Држава сулудо гура сељака у смрт.
Знају барабе да је сељак сигурна жртва.
Српски сељак је победио све досадашње империје.
И римску и византијску и османлијску и аустроугарску и нацистичку.
Победио је јер није знао да тргује.
Победио је јер није смео да изгуби и да у поразу нестане.
Када погледате фотографије наших солунаца,онда вам је јасно зашто смо победили.
Ти препланули, чворновати, осушени, кошчати и паметни ратници са
шајкачама на главама журили су назад својим напуштеним кућама.
А када ратници журе својој кући и породици, онда они могу да поразе највеће непријатеље.
То је њихов највећи мотивациони капитал.
Српски сељак је доживео да га у рату хвале, уздижу, одликују и да му се диве.
Али, српског сељака у миру презиру, окрећу главу од њега и гуле му сељачку кожу.
Српски сељак је неповерљив.
Гласа само за оне који су на власти.
Они га мање коштају, мисли сељак, јер су се већ накрали. Нови људи на власти узимају му више, јер немају. Требају тек да се омасте.
Сељак хвали море, али држи се краја.
Српски сељак зна да до Солуна има сто сомуна.
И да крв није вода.
Зна да не сме да срди онога кога мора да моли.
И зна да рука руку мије.
И да рачун долази на наплату.
Када би српски сељак водио Србију, ми бисмо били најбогатија држава на свету.
Уместо ових политичких идиота могли смо ставити било кога нашег
сељака, домаћина, да води државу и ми бисмо били богата држава.
Сељаку не треба никакав менаџемент.
Сељак је обучен да опстане на тржишту.
Не треба му никаква економска теорија.
Сељаку треба држава да се скине са грбаче.
И грађани без посла да се врате на село.
Не по нечијој директиви, него из личног интереса.
Сељак је мудар.
Чека своју прилику.
Када дође до финансијског слома, грађани ће се морати окренути селу.
Глад ће их натерати.
Бранко Драгаш