Prošlog četvrtka govorio sam o norveškom piscu Knausgoru u Mikseru. Na tu tribinu došao sam nakon 24 sata pošto mi je lekar na VMA, koji je radio ultrazvuk, rekao da moja mama ima metastaze i da sledi kraj. Priču o Knausgoru započeo sam Vajldovom konstatacijom o životu koji kopira umetnost jer sam nekoliko dana pre ove tribine imao osećaj da se nalazim u poslednjem poglavlju prvog dela Moje borbe u kojoj on dolazi u posetu ocu koji se već raspada u sopstvenoj kući koja miriše na urin, starost i smrt. To isto, nosio sam u nozdrvama, srcu, i u pola miligrama otečenih kapaka od suza jer je moja majka ležala u bolovima tokom moje poslednje posete njenom stanu. Bila je tišina u njenoj sobi na Ceraku. Samo se čuo otkucaj sata kupljenog u kineskoj radnji na Vidikovcu.
U petak ujutru nisam imao hrabrosti da pozovem lekare i da se telefonski raspitam o stanju majke. Znao sam i da bi telegram sa mogućom vešću o njenoj smrti otišao na porodičnu adresu na Ceraku i da poštar neće imati kome da ga uruči jer više ne stanujem tamo. Uputio sam se na VMA. Kada sam ušao kroz rotaciona vrata bolnice, sačekao me je tiho dopirući zvuk pesme „Where the wild roses grow“ Nika Kejva i Kajli Minog, a u čijem spotu je Kajli mrtva. Znao sam da je to loš znak. Ostavio sam tu pesmu da puzi hodnicima čekaonica i našao se u bolničkoj sobi u kojoj sam dan pre toga zatekao majku u komi.
U njenom krevetu je ležala nepoznata žena. Pitao sam dve starice iz sobe: „Da li je moja majka umrla?“ Odgovorile su: „Da, još jutros, kako vam nisu javili.“ Nisam imao vremena da im kažem da taj telegram nije imao ko da primi jer ne stanujem godinama na toj adresi. Obavestio sam suprugu, rodbinu, kolege s posla. M. P. mi je napisao u SMS-u da je čovek mlad dok su mu živi roditelji i da sam imao sreću da budem do danas mlad.
Pohrlio sam ka mladosti, ka naselju iz detinjstva, soliterima preko puta Kuće cveća, u kojem me je majka učila da hodam. Ali nisam osećao ni svoju mladost, a ni njenu smrt. Otišao sam do njenog stana na Ceraku i poginuo od asocijacija. U dozeru sa lekovima u obeleženim danima – pregrade za ponedeljak i utorak bile su prazne. Ostali dani su bili puni lekova jer ju je u utorak odvela Hitna pomoć.
Ušao sam u njenu spavaću sobu u kojoj smo poslednji put pričali kao porodica i dok nas je pratilo tika-taka kineskog sata, kada bi ona, usled bolova, prestala da govori. Sada se, na više od 43.200 sekundi od njene smrti, čula samo sekundara. Taj kineski sat nadživeo je vlasnicu i ostao jedini živi stvor u sobi.
Slušao sam sekunde i brojao šta sam sve propustio u životu sa mojom majkom. Šta sam sve propustio da joj ispričam, ili nisam. Život nas tera u galop koji otkucavaju sekundare kineskih ili švajcarskih satova. Nebitno je. Uglavnom uvek se setimo na kraju da smo mogli još nešto reći svojim majkama, ali nismo stigli.
Zato, sinovi, izvedite ove nedelje svoje majke na kafu. Meni već posle nekoliko dana od njene smrti fali bar dve litre turske bez šećera.
Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik