Пре мало више од годину дана, један отац решио је да се својој одраслој деци обрати јавно. И то писмо послао „Политици“. Можда ће вас подсетити да позовете и посетите своје родитеље. А можда вас одведе пар деценија у будућност, па натера да се замислите – шта могу да учиним да моја деца сутра пожеле да дођу „кући“ увек кад за то имају мало времена?
Писмо овог тате, Љубомира, преносимо у целости:
Где сте? Докле сте стигли?
Чекам. Долазили сте и до сада из далека и ја сам вам захвалан. Чекам да застанете, опет. На кратко. Увек журите. Треба да се одморите. И да се видимо.
Да се загрлимо.
Ви осећате, ви знате да је очево сунце на заласку. Да се његова светлост гаси. Да се тама ближи. Јер ја, због дубоке старости, очекујем да одем у вечни сан. Време ми је.
Зато вам се обраћам, синови моји. Настали из мене и мајке, из наше крви, духа и душе. Не заборавите то никад. Док живите.
Синови. Ви овуда, где сада боравим, пролазите. Немојте проћи а да ме не обиђете. Знам, ви журите својој породици у загрљај. Нека је срећно. Тако треба.
Али, синови, ви сатима возите и јурите. Не стајете. Крај свог оца пролазите. Застаните. Да ме за тренутак видите и загрлите. Да ми осмех подарите, старачку душу озарите. И да се одморите.
Синови, станите и овог пута. Пожелео сам вас. А ја самујем.
Вољена ваша мајка, дична моја супруга, рано оде. Оде да се никад не врати. Оде на вечни починак. Остадосмо да тугујемо. Стално су ми на уму ваше речи упућене мени, да не вреди плакати, ни сузе лити, јер ми не можемо нашу мајку, моју супругу, из трајног сна вратити.
Синови, застаните ради виђења, поздрава, загрљаја.
Застаните. Чека вас неутешни отац Љубомир.
Љубомир Ив. Јовић