– Господине Јовићу! Како ми је драго да сте дошли! У ствари – код нас адвоката се ретко долази добром, можда и да се не радујем…
– Ма… Ништа страшно…
– Није ваљда… развод? Све друго смо одрадили – оставину, купопродају стана, нотаре, кредите… Шалим се, наравно…
– Није, није развод, него решио сам да пресавијем табак и да ми саставите тужбу.
– Опа… Тужбу… Кога тужимо?
– Систем.
– Систем?
– Да, систем.
– Хајде, седите да ми све полако испричате. Дакле, ви сте тужилац, тужите систем, зашто?
– Зато што ми је, као наставнику, одузео ауторитет.
– Ух, ух… Полако. Идемо редом. Који ауторитет, који систем, причајте ми све од почетка.
– Видите какво је стање у просвети, видите како нас нико не цени и не поштује, и ја сам решио да тужим систем!
– Добро… Само, зашто систем?
– Како зашто? Раније су професори били цењени, поштовани… А сад? Видите ли ви како то сад изгледа?
– Аха… Само, не разумем где нам је ту материјал за тужбу…
– Како где је? Кад вам неко нешто отме, ви га тужите, зар не? Ето, ја тужим систем који ми је све одузео – ауторитет, поштовање, углед, могао бих до сутра да набрајам.
– Добро, али кад тужите, очекујете да ће та тужена страна такође имати свог заступника. Онда ми изађемо на суд, ви и ја са једне стране, неки представник тог ’система’ са друге, поред њега његов заступник. Тај заступник вас пита, на пример, када вам је мој клијент одузео, рецимо, ауторитет. И ви кажете – шта?
– Како кад? Док је наставник носио дневник под руком, све је било другачије!
– Значи, увођењем ових електронских дневника, ако се тако зову, Вам је одузет ауторитет?
– Тад посебно, али и много раније.
– Ето, ту почињу проблеми. Морамо бити конкретни!
– Мени није битан датум. Ја знам да немам више ауторитет који сам имао! Не поштују ме ни деца, ни родитељи, ни друштво. Нико!
– Разумем, али ако одговорите да Вам је ’систем’ одузео нешто, морате у најмању руку знати кад. Као да Вам је неко украо новчаник, а Ви кажете да не знате тачно кад, разумете? Ето, то је прво што видим као проблем, а навешћу вам још неколико питања која већ знам да ће Вас питати. На пример, да ли сте се бранили, шта сте урадили да до тога не дође, коме сте се жалили до сада…
– Како да се браним, реците ми! Џаба ми да се браним и борим и жалим, ја ту не могу ништа да урадим ни да променим. Систем нас је уништио и уназадио.
– Разумем да Ви то тако видите, али пред судом све то изгледа другачије.
– Знам ја већ да до правде нећу доћи, али моје је да пробам. Овако више не иде.
– Хм… Пробаћу овако – замислите да Вас неко оптужи да сте му украли, на пример, сто динара. Ви кажете да нисте. Он нема аргументе. Пропао случај, одбаце га, ником ништа! Или, дођете, рецимо, на неки салаш, ту је неко дрво јабуке, седите у хладовини и уберете јабуку и поједете је. Домаћин се смешка, пита Вас да ли је јабука лепа, укусна, ви задовољно климате главом… И после месец дана Вам стигне тужба – домаћин тврди да сте јабуку украли. Ја, као Ваш заступник, питам – шта сте Ви учинили да он Вашу јабуку не украде, да ли сте му објаснили да је то Ваше и да се не дира, да ли сте се бунили, да ли сте, када је кренуо руком према јабуци, рекли ’Не! Не дирај!’, да ли сте му склонили руку, да ли сте узели од њега јабуку коју је убрао… Разумете?
– С тим што он може да ми одузме јабуку, а ја овде не могу ништа.
– Како не можете?
– Па, како могу?
– Тако лепо. Прво, ко Вам је рекао да од дана, који не знате када је наступио, више немате ауторитет?
– Нико није рекао, али то се дешава! Видите ваљда и сами, да ли и то треба да Вам доказујем?
– Треба, наравно. Рекла-казала у суду не пролази. Када сте се побунили?
– Шта вреди да се буним?! Ништа нећу постићи.
– Добро. Значи, нико није рекао да више ауторитет немате, Ви сте кренули да се понашате као да Вам је речено да сте остали без ауторитета, угледа, части, чега већ, нисте се бунили неко време, не знамо колико, и сад сте решили да тужите систем?
– Молим Вас да не поједностављујете ову тешку тему! Знате добро да ми не можемо ништа, и да нам је све ово наметнуто. Да нас родитељи малтретирају, да нас деца не поштују, да немамо средства ни услове за рад…
– А ко је рекао да родитељи могу да вас малтретирају? И да вас деца не поштују? Ето, ако ми кажете ко је то рекао, већ бисмо имали од чега да кренемо. Не кажем да није тако, него размишљам као Ваш бранилац – како да докажем да Вам је нешто одузето ако Вам нико није рекао ’Е, од данас то и то више немаш!’
– Аман, човече, нема ко да ми то каже, то је једноставно – тако!
– И онда, пошто је ’тако’, Ви то прихватите, па неког дана решите да тужите ’систем’?
– Па, шта ћу, забога?!
– Па, рецимо, да не прихватите…
– Онда остајем без посла.
– Ко Вам је па то рекао?
– Ви мене не разумете!
– Не, ја покушавам да разумем, да Вам помогнем као Ваш адвокат, да замислим судски поступак и могућа питања и одбрану коју ће ’систем’ имати, и да спремимо одговоре на сва та питања. Схватите – једно је кад седите ви у зборници и кукате над својом судбином, а друго је кад то све треба доказати. Питаће Вас кад, шта, како, где… На пример, зашто сте пристали да радите у условима који Вас понижавају, који Вам не одговарају… Разумете?
– Ви као да не чујете шта ја причам – СИСТЕМ!!! Систем хоћу да тужим јер ме је систем уништио. Ја сам везаних руку!
– А, што радите у школи и даље ако је тако страшно?
– Где да радим?
– Добро, онда се спремите на то да ће Вам бранилац ’система’ рећи да сте пристали на услови који су за Вас понижавајући из само Вама знаних разлога, а да Вам, заправо, нико није рекао да је ’систем’ против Вас.
– Али, то може рећи само неко ко не ради у просвети!
– У реду. Рецимо, уђете у продавницу, и уместо ’Добар дан, изволите’, добијете два шамара и неко вас опсује. И Ви сутра опет идете тамо. И прекосутра опет. И после пет година таквог односа према Вама, Ви решите да их тужите. И наравно, питали би Вас што сте ишли тамо сваког дана, годинама. Зато Вас ја питам – што сте радили посао који Вам не одговара. И, ко Вам је рекао да треба да Вас не поштују деца, што сте пустили да Вас родитељи малтретирају… Много је ту питања, и на крају ћете Ви испасти криви, разумете, а платићете велику таксу на тужбу!
– Ја видим да Ви не схватате моју ситуацију…
– Хајде овако – пошто сте чекали већ неки неодређени временски период, пробајте још један одређени, рецимо, да кажемо – шест месеци. И за тих шест месеци кренете да се борите. Рецимо, од сутра више не дозволите родитељима да Вас малтретирају, уведете дисциплину на часу, реално оцењивање, казне и награде… Не попуштате ни директору ни тим инспекторима ни саветницима… Онда, ако то не буде ишло, напишемо прво једну пријаву Министарству. Одемо на разговор код неког тамо саветника. Па, ако нас он откачи, идемо даље, па ћемо стићи и до суда. Овако… немамо ’кејс’, што би се рекло…
– Хм… Видим ја да сте Ви решили да ме откачите, а не тај саветник. За разлику од Вас ја знам да то тако не иде, и ја ћу систем тужити. Хвала на ’помоћи’, наћи ћу адвоката који је дорастао овој ситуацији. Довиђења!
– У реду… Ако се предомислите, ту сам…
Аутор: Маја Бугарчић