– Gospodine Joviću! Kako mi je drago da ste došli! U stvari – kod nas advokata se retko dolazi dobrom, možda i da se ne radujem…
– Ma… Ništa strašno…
– Nije valjda… razvod? Sve drugo smo odradili – ostavinu, kupoprodaju stana, notare, kredite… Šalim se, naravno…
– Nije, nije razvod, nego rešio sam da presavijem tabak i da mi sastavite tužbu.
– Opa… Tužbu… Koga tužimo?
– Sistem.
– Sistem?
– Da, sistem.
– Hajde, sedite da mi sve polako ispričate. Dakle, vi ste tužilac, tužite sistem, zašto?
– Zato što mi je, kao nastavniku, oduzeo autoritet.
– Uh, uh… Polako. Idemo redom. Koji autoritet, koji sistem, pričajte mi sve od početka.
– Vidite kakvo je stanje u prosveti, vidite kako nas niko ne ceni i ne poštuje, i ja sam rešio da tužim sistem!
– Dobro… Samo, zašto sistem?
– Kako zašto? Ranije su profesori bili cenjeni, poštovani… A sad? Vidite li vi kako to sad izgleda?
– Aha… Samo, ne razumem gde nam je tu materijal za tužbu…
– Kako gde je? Kad vam neko nešto otme, vi ga tužite, zar ne? Eto, ja tužim sistem koji mi je sve oduzeo – autoritet, poštovanje, ugled, mogao bih do sutra da nabrajam.
– Dobro, ali kad tužite, očekujete da će ta tužena strana takođe imati svog zastupnika. Onda mi izađemo na sud, vi i ja sa jedne strane, neki predstavnik tog ’sistema’ sa druge, pored njega njegov zastupnik. Taj zastupnik vas pita, na primer, kada vam je moj klijent oduzeo, recimo, autoritet. I vi kažete – šta?
– Kako kad? Dok je nastavnik nosio dnevnik pod rukom, sve je bilo drugačije!
– Znači, uvođenjem ovih elektronskih dnevnika, ako se tako zovu, Vam je oduzet autoritet?
– Tad posebno, ali i mnogo ranije.
– Eto, tu počinju problemi. Moramo biti konkretni!
– Meni nije bitan datum. Ja znam da nemam više autoritet koji sam imao! Ne poštuju me ni deca, ni roditelji, ni društvo. Niko!
– Razumem, ali ako odgovorite da Vam je ’sistem’ oduzeo nešto, morate u najmanju ruku znati kad. Kao da Vam je neko ukrao novčanik, a Vi kažete da ne znate tačno kad, razumete? Eto, to je prvo što vidim kao problem, a navešću vam još nekoliko pitanja koja već znam da će Vas pitati. Na primer, da li ste se branili, šta ste uradili da do toga ne dođe, kome ste se žalili do sada…
– Kako da se branim, recite mi! Džaba mi da se branim i borim i žalim, ja tu ne mogu ništa da uradim ni da promenim. Sistem nas je uništio i unazadio.
– Razumem da Vi to tako vidite, ali pred sudom sve to izgleda drugačije.
– Znam ja već da do pravde neću doći, ali moje je da probam. Ovako više ne ide.
– Hm… Probaću ovako – zamislite da Vas neko optuži da ste mu ukrali, na primer, sto dinara. Vi kažete da niste. On nema argumente. Propao slučaj, odbace ga, nikom ništa! Ili, dođete, recimo, na neki salaš, tu je neko drvo jabuke, sedite u hladovini i uberete jabuku i pojedete je. Domaćin se smeška, pita Vas da li je jabuka lepa, ukusna, vi zadovoljno klimate glavom… I posle mesec dana Vam stigne tužba – domaćin tvrdi da ste jabuku ukrali. Ja, kao Vaš zastupnik, pitam – šta ste Vi učinili da on Vašu jabuku ne ukrade, da li ste mu objasnili da je to Vaše i da se ne dira, da li ste se bunili, da li ste, kada je krenuo rukom prema jabuci, rekli ’Ne! Ne diraj!’, da li ste mu sklonili ruku, da li ste uzeli od njega jabuku koju je ubrao… Razumete?
– S tim što on može da mi oduzme jabuku, a ja ovde ne mogu ništa.
– Kako ne možete?
– Pa, kako mogu?
– Tako lepo. Prvo, ko Vam je rekao da od dana, koji ne znate kada je nastupio, više nemate autoritet?
– Niko nije rekao, ali to se dešava! Vidite valjda i sami, da li i to treba da Vam dokazujem?
– Treba, naravno. Rekla-kazala u sudu ne prolazi. Kada ste se pobunili?
– Šta vredi da se bunim?! Ništa neću postići.
– Dobro. Znači, niko nije rekao da više autoritet nemate, Vi ste krenuli da se ponašate kao da Vam je rečeno da ste ostali bez autoriteta, ugleda, časti, čega već, niste se bunili neko vreme, ne znamo koliko, i sad ste rešili da tužite sistem?
– Molim Vas da ne pojednostavljujete ovu tešku temu! Znate dobro da mi ne možemo ništa, i da nam je sve ovo nametnuto. Da nas roditelji maltretiraju, da nas deca ne poštuju, da nemamo sredstva ni uslove za rad…
– A ko je rekao da roditelji mogu da vas maltretiraju? I da vas deca ne poštuju? Eto, ako mi kažete ko je to rekao, već bismo imali od čega da krenemo. Ne kažem da nije tako, nego razmišljam kao Vaš branilac – kako da dokažem da Vam je nešto oduzeto ako Vam niko nije rekao ’E, od danas to i to više nemaš!’
– Aman, čoveče, nema ko da mi to kaže, to je jednostavno – tako!
– I onda, pošto je ’tako’, Vi to prihvatite, pa nekog dana rešite da tužite ’sistem’?
– Pa, šta ću, zaboga?!
– Pa, recimo, da ne prihvatite…
– Onda ostajem bez posla.
– Ko Vam je pa to rekao?
– Vi mene ne razumete!
– Ne, ja pokušavam da razumem, da Vam pomognem kao Vaš advokat, da zamislim sudski postupak i moguća pitanja i odbranu koju će ’sistem’ imati, i da spremimo odgovore na sva ta pitanja. Shvatite – jedno je kad sedite vi u zbornici i kukate nad svojom sudbinom, a drugo je kad to sve treba dokazati. Pitaće Vas kad, šta, kako, gde… Na primer, zašto ste pristali da radite u uslovima koji Vas ponižavaju, koji Vam ne odgovaraju… Razumete?
– Vi kao da ne čujete šta ja pričam – SISTEM!!! Sistem hoću da tužim jer me je sistem uništio. Ja sam vezanih ruku!
– A, što radite u školi i dalje ako je tako strašno?
– Gde da radim?
– Dobro, onda se spremite na to da će Vam branilac ’sistema’ reći da ste pristali na uslovi koji su za Vas ponižavajući iz samo Vama znanih razloga, a da Vam, zapravo, niko nije rekao da je ’sistem’ protiv Vas.
– Ali, to može reći samo neko ko ne radi u prosveti!
– U redu. Recimo, uđete u prodavnicu, i umesto ’Dobar dan, izvolite’, dobijete dva šamara i neko vas opsuje. I Vi sutra opet idete tamo. I prekosutra opet. I posle pet godina takvog odnosa prema Vama, Vi rešite da ih tužite. I naravno, pitali bi Vas što ste išli tamo svakog dana, godinama. Zato Vas ja pitam – što ste radili posao koji Vam ne odgovara. I, ko Vam je rekao da treba da Vas ne poštuju deca, što ste pustili da Vas roditelji maltretiraju… Mnogo je tu pitanja, i na kraju ćete Vi ispasti krivi, razumete, a platićete veliku taksu na tužbu!
– Ja vidim da Vi ne shvatate moju situaciju…
– Hajde ovako – pošto ste čekali već neki neodređeni vremenski period, probajte još jedan određeni, recimo, da kažemo – šest meseci. I za tih šest meseci krenete da se borite. Recimo, od sutra više ne dozvolite roditeljima da Vas maltretiraju, uvedete disciplinu na času, realno ocenjivanje, kazne i nagrade… Ne popuštate ni direktoru ni tim inspektorima ni savetnicima… Onda, ako to ne bude išlo, napišemo prvo jednu prijavu Ministarstvu. Odemo na razgovor kod nekog tamo savetnika. Pa, ako nas on otkači, idemo dalje, pa ćemo stići i do suda. Ovako… nemamo ’kejs’, što bi se reklo…
– Hm… Vidim ja da ste Vi rešili da me otkačite, a ne taj savetnik. Za razliku od Vas ja znam da to tako ne ide, i ja ću sistem tužiti. Hvala na ’pomoći’, naći ću advokata koji je dorastao ovoj situaciji. Doviđenja!
– U redu… Ako se predomislite, tu sam…
Autor: Maja Bugarčić