Puno je stručnih i drugih tekstova napisano na temu seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja deteta od strane roditelja. I, svima nama su više nego poznate surove posledice ovakvog maltretmana. Međutim, da li je nasilna porodična klima uvek i isključivo odgovorna za dečji „izmenjen razvoj“? Da li jedino u toj krajnje izvitoperenoj atmosferi deca izrastaju u emocionalno nestabilne, nesigurne i krhke odrasle?
Sve češće mi na psihoterapijske seanse dolaze tinejdžeri ili „deca“ u svojim ranim 20-im, koji su na prvi pogled imali pristojno detinjstvo. Živeli su u celovitim porodicama, majka i otac su bili u ljubavi i uzajamno se poštovali, deca su dobijala dovoljno ljubavi, pažnje i sigurnosti. Jednom rečju, zadovoljena je forma „dovoljno dobrog roditeljstva“.
Šta onda ove mlade odrasle dovodi na psihoterapiju?
Oni dolaze na terapiju veoma rastrzani, uznemireni, potišteni, često anksiozni, izjavljuju da imaju panične napade, izraženo nisko samopouzdanje, loše prilagođavanje, nesanice, muke sa apetitom, a kad-tad se i samopovređuju. Bez obzira na manifestacije, koje kako vidimo mogu biti razne, osnovni motiv dolaska je razjašnjenje dileme: odseliti se od kuće ili ostati?
I naravno, prirodno je da se terapeut zapita zašto je za tako mladu osobu odlazak od kuće tako neodložna, goruća stvar, ako su opisi detinjstva, odrastanja i roditeljskih figura sasvim regularni. Šta se tu dešava pa je toliko nepodnošljivo, uzimajući u obzir da i 10 godina stariji klijenti još uvek bezbrižno sede u roditeljskom gnezdu? Drugo pitanje koje se spontano nameće je zašto je odlazak od kuće čak važniji nego rad na suzbijanju opisanih simptoma? Zar je biti kod kuće gori krst nego imati anksioznost, panične napade, povređivati se?
Kada se zađe dublje u porodične odnose i interakcije među članovima uočava se jedan sličan obrazac. Iako deci ne manjka ljubavi, manjka im jedan gradivni element koji još snažnije utiče na formiranje identiteta, a to je prihvatanje.
Možemo reći da između ma kojih roditelja i ma koje dece uvek postoji generacijski jaz. Logično je da su se vrednosti sa protokom 30 godina izmenile. Roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu oslanjajući se na „zastarele“ vrednosti, a deca hrle da se uklope i usvoje nove. Optimalno razrešenje ovoga je naći se na pola puta, što znači biti obostrano popustljiv, razumevati i prihvatiti drugačije tačke gledišta. Većini roditelja i mališana ovo pođe za rukom, pre ili kasnije. Međutim, ima i onih slučajeva gde su ove perspektive nepremostive, a posledice takvog odrastanja po život deteta nesagledive i pogubne.
Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu. A to znači tako mnogo toga – ne izlaziti kasno, ne stavljati pirsing, ne ići na žurke, družiti se sa dobrim đacima, učiti, oblačiti se pristojno, imati primerenu frizuru, itd. Njihova lista puna je imperativa, prilično je duga i isključiva. Ako bilo šta sa liste dete ne ispuni, onda nije po roditeljskim merilima i nije dobro dete.
Dakle, situacija je takva da te prividno niko ne dira (bar ne otvoreno), ali si na livadi prepunoj nagaznih mina i ako neku zgaziš eksplodiraćeš. Cena koju moraš da platiš za svoju slobodu, individualnost i autentičnost je kritika, omalovažavanje i neprihvatanje.
Dilema je velika: biti dobro dete ili biti vršnjački prilagođen?
Ili da budem još egzaktnija: biti neprihvaćen ili biti neprihvaćen? Šta god da odabereš, u nečije standarde se nećeš uklopiti! Roditeljske, vršnjačke ili sopstvene. Ako ne radiš ono što od tebe očekuju, osetićeš stid, jer je stid emocija koja se definiše kao osećaj nepoklapanja sebe sa onim što drugi ljudi očekuju da budeš. Ako izneveriš sopstvene standarde i zanemaruješ svoje potrebe, osetićeš krivicu, jer je krivica emocija koje se definiše kao odstupanje od sopstvene slike o sebi.
Hronično razapeta između krivice i stida kao jedinih alternativa, ova deca nemaju drugu šansu do da postanu nesigurna, bojažljiva, anksiozna i sve ostalo. Izgradnja njihovog identiteta je duboko uzdrmana i praktično ne mogu da daju odgovor na ono fundamentalno pitanje: Ko sam ja?
Ako se i usude da odgovore i da sagledaju šta u stvari žele da rade i budu u životu, suočavaju se sa dvostrukim odbacivanjem – više nisu ni ogledalo društva, niti roditeljski odraz, već nešto treće što niko ne razume, niti prihvata. Neslobodni da izaberu sebe, ovi mladi ljudi postaju begunci od kuće, begunci u drugu realnost (putem konzumiranja alkohola i psihoaktivnih supstanci), vlastiti dželati koji se samokažnjavaju…
Dragi roditelji, nije dovoljno samo da volite, pazite i štitite svoju decu. Dokle god ne prihvatate da deca nisu vaš produženi Self, ona neće biti srećna na putu samoostvarenja. Ona nisu vi, ona su oni!
~ Tek kada počnete gledati svoju decu kao „dovoljno dobru decu“ i sami ćete postati „dovoljno dobri roditelji“. ~