Škola u infarktnom stanju ili škole u defanzivi

septembar 1, 2016

Valja uzeti u obzir da je škola drevni instrument moći i da je tek sedamdesetih godina došlo do izvesne demokratizacije koju je na određeni način anticipirao ženski pokret. Žene su za vreme mog detinjstva još uvek bile tihe i prema njima su se ophodili pomalo kao prema deci: videli su ih, ali ne i čuli. No, žene se u šezdesetim i sedamdesetim godinama više nisu zadovoljavale ulogom posmatrača, počele su se uplitati i iskazivati svoje mišljenje. A deca od početka devedesetih čine istu stvar, više ne dopuštaju da ih ućutkujemo i više se ne drže starog muškog pravila – mira u kući. Mir je za muškarce uvek bio najvažniji. Kad su svi u mojoj porodici mirni, mislili su, ja sam uspešan. No, sa tim je gotovo.
 
infa
U Danskoj je tokom demokratizacije škola u devedesetim godinama došlo do razilaženja, jer je svaka škola morala imati školski odbor u kojem bi sedeli i roditelji. U jednoj televizijskoj emisiji sam već tada prorekao da najkasnije za deset godina među roditeljima neće biti dovoljno kandidata, jer oni u načelu ne streme za tim da dele svoju moć sa školama. Stoga nisu ni frustrirani zbog manjka moći, nego zato jer im se čini da se ne uzimaju dovoljno ozbiljno kao roditelji i ljudi.
 
Pokazalo se da sam imao pravo, iako naravno još uvek ima roditelja koji sanjaju lokalno- političke snove i pokušavaju da izgrade mrežu. To svakako ne menja činjenicu da stara podela uloga više ne funkcioniše. Nekad su odrasli odlazili u školu i „glumili“ učitelje, a deca preuzimala ulogu učenika. Ta igra uloga prestala je funkcionisati najkasnije ukidanjem fizičke kazne 1967. godine. Ali deca su ustanovila da ni tad nije bilo moguće komunicirati sa nastavnicima na istom nivou (ravnopravnog dostojanstva), jer je škola insistirala na moći samih nastavnika. Učitelji su se, s druge strane, žalili da im se više ne ukazuje poštovanje.
 
Na mnogobrojnim kongresima diskutovao sam sa danskim direktorima škola koji su mi očajnički postavljali pitanje: «Šta reći roditeljima, jer učenici više ne poštuju učitelje?» Bio sam jako sretan kad se jedan moj stari kolega u dvorani javio za reč i istakao da nikad i nije bilo drugačije. Poštovanje prema učiteljima nije postojalo ni ranije, postojalo je samo više straha, a ta vremena su srećom gotova.
 
KAKVE UČENIKE ŽELI ŠKOLA?
Deca se u današnje vreme ne boje škole isključivo na početku školovanja, no to se vrlo brzo menja kako škola još uvek ustrajava na svojoj poziciji moći. Zabrinjavajuće je pritom, da se prostor tolerancije sve više smanjuje. Tokom devedesetih se u šali isticalo da škole žele normiranu decu A4 formata, i ako se nastavi tim putem deca će uskoro smeti biti samo formata podsetnice. Sve je više specijalnih škola i specijalne nastave. Pritom, učesnici znaju i osećaju da je za zajednicu ogromna prednost priznati i prihvatiti, a ne isključivati različitost svojih članova.
 
Mnogi stručnjaci su utvrdili da su naše škole izvrsne, ali samo za petnaest posto učenika. To su one pristojne, dobro vaspitane devojčice. Te devojčice, koje često naginju autodestruktivnom ponašanju i razvijaju poremećaje u ishrani, najomiljenije su u školama, jer ne priređuju nikakve neugodnosti. Škole se znatno lošije snalaze sa temperamentnom decom.
 
Osnovno pitanje oko kog su škole, roditelji i političari jednako konfrontirani jeste kako preuzeti vođstvo i, pritom, ne povrediti decu. Kako voditi i istovremeno štititi lične granice i lični integritet svih učesnika?
 
ŠKOLE U DEFANZIVI
Čini se da su škole u poređenju sa roditeljima i s obzirom na navedenu temu još uvek u defanzivi, jer na isti način svaljuju krivicu na „nemoguće“ učenike i roditelje. Uz to, roditeljima se prigovara zbog dve stvari: s jedne strane, da ne vaspitaju decu na ispravan način, a s druge im se uzima za zlo kritički stav prema školi. A ako nije reč o lošoj deci i njihovim lenjim roditeljima, onda politika mora preuzeti ulogu žrtvenog jarca.
To pre svega otkriva jednu stvar: da školama nedostaje sposobnost preuzimanja lične odgovornosti. Želim da naglasim da govorim o samim školama, ne o nastavnicima. Među nastavnicima nesumnjivo ima sjajnih i angažovanih pojedinaca koji pate pod trenutnim okolnostima. Naša kultura škole je postala nepodnošljiva.
Jedan austrijski nastavnik rekao je da postoji samo jedna razlika u poređenju sa vremenom Marije Terezije: „Nekad su škole uništavale mnoštvo učenika i razarale kvalitet njihovog života, a danas se takođe uništava jednak broj nastavnika.»
 
S obzirom na ogromne troškove koje snosi društvo, ne bismo više trebali da podnosimo činjenicu da se integritet tolikog broja ljudi oštećuje u školskom sistemu. Nastavnici najčešće pate među učenicima koji se vrlo glasno javljaju za reč i koji stalno žele da budu u središtu pažnje, što je krajnje nepovoljno za grupnu dinamiku. Koji su razlozi za to? Ta deca po pravilu dolaze iz obrazovanih porodica. Roditelje čija su deca danonoćno u centru pažnje nazivam neo-romantičarima. Kada se ti mali prinčevi i princeze susretnu sa normalnim svetom, često dožive šok, posebno kad završe u nekoj grupi koju čine drugi mali prinčevi i princeze.
 
KOMPETENCIJA U ODNOSIMA UMESTO ODBRAMBENOG STAVA
Škole još nisu naučile da nose svoj deo odgovornosti i da roditeljima ponude pedagošku pomoć i podršku. Umesto toga ustrajavaju u ulozi onog koji se žali – na učenike, roditelje, političare – i odbacuju svaku vrstu vlastite odgovornosti. Najozbiljniji je manjak odgovornosti prema učenicima. Kao i pre trideset godina jadikuje se o „nemogućim“ razredima sa kojima se jednostavno ne može raditi. A tako nešto uopšte ne postoji. Postoje samo loši odnosi između nastavnika i učenika.
 
Zapravo se iza takvog stava krije neverovatna arogancija koja seže daleko u prošlost: ja kao nastavnik sam savršen, a ostali…
 
Zamislite da se šef velike fabrike u kojoj vlada visoka fluktuacija radnika žali na to da današnji zaposleni nisu nizašta.
 
Taj neodgovoran stav škole je bolan za našu decu. U mojoj generaciji bilo je sasvim uobičajeno da učenici na sebe preuzmu svu krivicu, dok nastavnici odbacuju bilo kakvu odgovornost za sukob. Kad biste se kod kuće žalili na nepravdu, roditelji bi u pravilu bili na strani škole.
 
Stoga bi veća kompetencija u odnosima nastavnika svima dobro došla, posebno nastavnicima. Kroz višegodišnju saradnju sa danskim nastavničkim udruženjima i zajednicama upoznao sam bezbroj frustriranih i „sagorelih“ nastavnika koje su učenici svakodnevno verbalno, fizički i psihički ponižavali.
 
Deca imaju mnoštvo kompetencija, ali jedna im nedostaje: nisu sposobni preuzeti odgovornost za kvalitet svojih odnosa sa odraslim osobama. No, to nije bilo jasno demokratskim školama u Danskoj i drugde, jer su deca već pridobila dovoljno moći i uticaja, pa su odgovorne osobe mislile da mogu da preuzmu i odgovornost za odnose. Ali deca to ne mogu. Kada se deca konfrontiraju sa odraslima koji izbegavaju da preuzmu odgovornost, tada ona ispune vakum koji je nastao i naizgled preuzimaju moć. Ipak, oni su bespomoćni vlastodršci, jer ta uloga, koja im je pripala protiv njihove volje, prelazi njihove snage.
 
Odlomak iz knjige “Škola u infarktnom stanju” Jespera Jula
 
Izvor: Familylab Srbija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama