Један од података из последњег ПИСА истраживања који је привукао велику пажњу је податак о томе колико ученици слушају на часу, о чему је говорила једна од иницијаторки овог истраживања проф. Драгица Павловић Бабић, професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду. Како је казала, чак око 40% ученика је рекло да уопште не слуша. За то време, док наставник предаје, велики број њих користи мобилни телефон, а одговор на то сада је да треба забранити мобилне телефоне у школама и да телефонима у настави није место.
„Идеја је да ћемо ми те телефоне да оставимо у кутије и да се бавимо оним што ми до сада знамо. Мислим да, када доносимо неке одлуке које се тичу школе, треба да размислимо три пута, да ли је то то што доприноси квалитету образовања или није. Раније смо говорили да је школа Храм знања, али она то више није. И ми с тим морамо да се помиримо. Јер све информације које сви уџбеници овог света имају налазе се на два клика у мобилном телефону. И много више од тога је тамо. Дакле, школа више није храм знања, Гугл је храм знања и зашто се с том чињеницом не суочимо, уместо што забрањујемо?” – пита се проф. др Павловић Бабић.
У подкасту Агеласт она је објаснила да је време кад је школа пружала информације и обасипала нас морем података као што наша традиционална школа ради, сада прошло време.
”То је трка коју школа више не може да добије. И не треба да добије. Зато што постоје нови, много важнији изазови. Сада нам је на располагању обиље информација, ми више са информацијама нисмо кратки, већ смо њима засути и оно чему школа треба да нас учи је како да их процењујемо, како да знамо шта је важно шта није, како да знамо шта је смисао тих информацијама, како да их повезујемо, како да их одбацујемо… Дакле, сада је основна мисија школе да нас научи да интегришемо, да тражимо смисао, да препознајемо релевантне информације. Стратегија учења, стратегија рада са информацијама, то је прозор у свет.” – казала је проф. др Драгица Павловић Бабић.
Она објашњава да ученици дођу на час и донесу неку своју будну пажњу.
”Капацитети пажње су велики и пажња је, да тако кажем, заводљива. Ви као наставник можете ту пажњу да заведете, да је привучете на себе, на оно што причате, а ако нисте довољно заводљиви, пажњу ће прикупити нешто друго – телефон, постери на зиду, ко пролази напољу… Дакле, ако оно што се дешава на часу ученицима није довољно атрактивно, ако нема смисао за њих, ако с тим не знају шта ће да раде, ако то није кључ за нешто што их инетерсује, па наравно да неће на то да обрате пажњу.” – каже професорка која је и истраживач Института за психологију Филозофског факултета у Београду.
Како је објаснила, ситуација у којој деца у школи уче није природна. Натерани да седе на некој дрвеној клупи, да седе 45 минута, па се мало одморе, па опет седе 45 минута. То само седење је јако напоран посао и ако за то време деца нису активирана него пасивно слушају, наравно да ће им бити напорно и да ће тражити нешто друго што ће их активирати.
”Већина наших ученика сами су постали информатички писмени. Они су сами учили, овладавали апликацијама, игрицама, програмима који су их занимали. Играјући игрице, они су учили стратешке ствари, градили нека знања и на то нико није морао да их тера. Дакле, мотив постоји, само он мора да буде пробуђен неким смислом” – тврди Павловић Бабић.