Trenutno u Srbiji funkciju zaštitika dečjih prava ima pomoćnik Zaštitnika građana zadužen za dečja prava. Funkcija zaštitnika dečjih prava ne samo da postoji već i dobro funkcioniše. Zašto je u interesu države i naroda sa se ova funkcija duplira, da se stvara nova institucija, da se plaća novi tim od 20-30 ljudi, kada to već postoji?
Pre nekoliko dana smo posredstvom medija obavešteni da će Srbija tokom sledeće godine dobiti Zaštitnika dečjih prava. Kao građani smo stavljeni pred svršen čin jer niti je javnost bila obaveštena o postojanju ovakve inicijative niti vođena javna rasprava. Verujem da se pošlo od pretpostavke da svako ko je protiv jačanja zaštite dečjih prava, verovatno nije pri zdravoj pameti. No, da li je to baš tako?
Trenutno u Srbiji funkciju zaštitika dečjih prava ima pomoćnik Zaštitnika građana zadužen za dečja prava. Drugim rečima, funkcija zaštitnika dečjih prava ne samo da postoji već i dobro funkcioniše. Zašto je u interesu države i naroda sa se ova funkcija duplira, da se stvara nova institucija, da se plaća novi tim od 20-30 ljudi, kada to već postoji? Zar su u Srbiji dečja prava toliko ugrožena da se mora stvarati posebna institucija i na to trošiti silan novac, kada je svima jasno da su dečja prava u Srbiji ugrožena uglavnom zbog siromaštva njihovih roditelja.
Šta da mislimo o nameri države koja uvodi institut Zaštitnika dečjih prava kada je prva rečenica teksta kojim se opravdava njegovo uvođenje: „Zabrinjava podatak da se čak 98 odsto nasilja nad decom dogodi u biološkoj porodici …“ To je jasan pokazatelj da će zaštitnik dečjih prava decu štititi upravo od njihovih roditelja. Škole su nam pune dece koje su jako dobro obaveštena o svojim pravima, ali koja ništa ne znaju o svojim obavezama. Po novopredloženim zakonskim rešenjima, ako roditelj zahteva od deteta da pospremi sobu, a ono to ne želi, to se može tretirati kao nasilje i teranje na rospski rad; zabrana korišćenja mobilnog telefona može postati porodično nasilje u smislu ograničavanja komunikacije.
Upravo zbog ideologije dečjih prava i pedocentričnog pristupa problemu koji se usmerava samo na dete i njegova prava, a zanemaruje sve druge aspekte konteksta u kome živi to dete, danas mnogi stručnjaci propovedaju takav vaspitni model koji nije dovoljno efikasan u socijalizaciji dece. Posledica svega toga je da deca ne izrastaju u funkcionalne odrasle koji bi prihvatili odgovornost za svoju egzistenciju, koji bi bili samostalni i koji bi se pridržavali društvenih normi, tako da iz generacije u generaciju raste procenat prezaštićene dece ali i razmažene koja su sklona antisocijalnom ponašanju.
Čini se da iza predloga da se uspostavi nova institucija „Zaštitnik dečjih prava“ ne stoje interesi dece čija su prava navodno ugrožena, već stoji jedna interesna grupa koja je od dečjih prava napravila jednu pravu industriju. Stiče se utisak da ova grupa sastavljena od nekoliko prilično moćnih nevladinih organizacija koje dobijaju značajna finansijska sredstva, šačice profesora univerziteta i par visoko pozicioniranih birokrata u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, koristi svoj uticaj na ministarstva i državu da svoje namere i interese pretvori u zakonske odredbe i državne institucije.
Polazeći od toga da su naša deca naše najveće blago, država bi morala da bude mnogo više zainteresovana i mudrija u načinu na koji pristupa deci, roditeljima i porodici. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što će ta deca ne tako daleko u budućnosti postati njeni građani.
Posledice ovakvog kursa koji je država zauzela pod pritiskom nevladinih organizacija i Saveta za prava deteta, neće biti dobre. Deca će se i dalje snažiti u svojim pravima, a prava roditelja će se oduzimati, tako da će nastajati konflikti u kojima će država praktično okretati decu protiv roditelja. Ako se ostvari i namera da se osnuje i državna Agencija za decu o kojoj se šuška, onda će u Srbiji veoma teško biti roditelj koji uspeva da na dobar način vaspita svoju decu.
Piše Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut
Izvor: Nedeljnik