Ding-ding!
Ding-ding!
Ding-ding!
Ding-ding!
Ljubomir je sanjao da mu neko zvoni na vrata, i kad je u snu krenuo da otvori, probudio se.
„Ko je?“ upita ga Dragana zatvorenih očiju.
„Kkk… kako ko je? Ja sam sanjao da neko zvoni, kako si ti čula moj san?“
„Ma, to ti vajber zvrcka već ko zna koliko, ne mogu da zaspim! Gde ti je telefon?“
„Kakav vajber? Šta pričaš?“
Ding-ding!
Ding-ding!
Ding-ding!
„Iju!“ Ljubomir odskoči iz kreveta i ode do ormarića na kojem je stajao njegov mobilni. Povremeno se palila ljubičasta lampica. Na telefonu je pročitao da je tačno ponoć.
„Gospode Bože!“
Ding-ding!
Ding-ding!
Ding-ding!
„Ućuti više!“ drao se Ljubomir, nespretno crtajući prstom po ekranu da bi ga otključao.
Ding-ding!
Ding-ding!
Jaka svetlost otključanog telefona obasja sobu. Ljubomir je ćutke gledao u svoj aparat otvorenih usta.
„Ko smara u ova doba?“ upita Dragana.
„Majko rođena! Vajber grupa roditelja iz Miloševog razreda. Pa, ovi ljudi stvarno nisu čitavi! Sto dvadeset nepročitanih poruka!“
„Jesam ti rekla da se odjaviš? Bar utišaj ton, isključi notifikacije!“ Dragana se okrete na stranu i pokri noge jorganom.
„Pa, sve mislim reći će nekad na grupi nešto važno, ali… Oni nisu normalni! Pa, da li je moguće??“
Ljubomir je vukao prstom po ekranu i čitao beskrajnu prepisku roditelja. Seo je na ivicu kreveta i u čudu gledao u telefon „Dakle, komunikacija je počela u 23:42! Minina mama je pitala da li je neko uspeo da uradi šesti zadatak iz matematike, i onda su počeli da se prepisuju, slušaj ovo… Sergejev tata kaže, ’Ja sam građevinski inženjer, i evo, celo veče rešavam! Zadatak je loše postavljen!’, onda se javi Anjina mama, kaže, ’Ja sam rešila’, onda pošalje sliku rešenja, ej, fotografija sveske sa urađenim zadatkom. Onda opet Sergejev tata kaže, ’Nije ti tačan treći red, i zato je celo rešenje pogrešno. U rezultatima je 2b+x2, a kod tebe je 3b+x3’, i tako sad upada Bogdanov tata, pa Reljin tata, pa se skoro posvađaju oko zadatka…“
Ljubomir je ubrzano prevlačio prstom preko niza poruka da bi preskočio nebitne. „Dobro… Na kraju su rešili zadatak, evo Elenin tata je poslao rešenje, svi su mu se zahvalili…. jedan, dva, tri… osam… devet… dvanaestoro je napisalo ’Hvala!’… Onda je Sanjina mama pitala kako treba da izgleda projekat iz biologije, i slikala je hamer na koji je zalepila slike deobe ćelija, i pita da li je dobro. Onda su svi krenuli da slikaju svoje projekte, i…“
„Dobro… dosta mi je… hoću da spavam, ustajem za šest sati!“ reče Dragana.
Ding-ding!
Ding-ding!
„Daj, više, isključi ton! Vidiš da će tako do ujutro!“
„Dakle, sad svi šalju svoje projekte, i Brankov tata je pitao ’Što se Milošev tata ne javlja? On je lekar, mogao bi da pomogne svima oko projekta’, na to je Pavlova mama rekla ’On se nikad ne javlja, ne znam zašto je uopšte u grupi!’, onda je Marijina mama rekla da je proverila, i da nisam video poruke. E, gospode blagi Bože! Onda su nastavili da se dokucavaju o projektu iz biologije“
„Lepo, sad kad bude proverila, stajaće da si video! Bolje da isključiš ton i dođeš da spavaš!“ ljutila se Dragana.
„Pa, neka piše! Neću da učestvujem u ovome!“
Ding-ding!
“Kaže Marijina mama ’Verovatno je na dežurstvu!’
Ljubomir je rešio da pošalje stiker sa podignutim palcem, kao znak potvrde da je u bolnici. Znao je da ima taj stiker, samo je trebalo da ga nađe.
„Hoćeš li leći više? Ako ti nećeš da spavaš pusti bar mene!“ Dragana je bila očajna.
„Evo, samo da odgovorim, i stavim u podešavanjima da mi više ne stižu obaveštenja!“
Gde je onaj palac? razmišljao je Ljubomir. U grupama stikera tražio je pravi, listao je po grupama mačića, kerova, i konačno je naišao na grupu koja mu je bila potrebna, i greškom, umesto palca, pritisnuo stiker sa podignutim srednjim prstom. Animirani stiker se pojavio na grupi roditelja – srednji prst je iskakao kao na federu. Ljubomir je ispustio telefon u šoku.
„Ijao! Ijao! Ijaoooo!“
„Šta je sad??“ Dragana je besno sela u krevetu i otkrila se. „Sad si me rasanio, neću moći da zaspim dva sata!“
„Poslao sam im srednji prst!“
„Molim??“
Ljubomir je podigao telefon sa poda i dao ga Dragani. „Pogledaj! Šta da radim sad?“
„Ijao… Čekaj da probam da obrišem!“ Dragana je pritiskala stiker koji je njen muž poslao na grupu, ali opcija brisanja za celu grupu nije postojala. Umesto da ga obriše, ona ga je poslala ponovo. I još jednom. I još jednom!
„Ljubomire… ja sam im poslala još tri! Skloni ovaj glupi telefon od mene!“
„Tri??? Pa, jesi li normalna? Pa, šta ćemo da radimo?“
Ding-ding!
Ding-ding!
Ding-ding!
„Ja ne smem da pogledam!“ reče Ljubomir.
„Samo isključi ton! Molim te! Ja neću više da ga pipnem!“ Dragani je srce tuklo, osetila je jezu po celom telu.
Nekoliko minuta su ćutali i čekali da se desi neko čudo. Ni Dragana ni Ljubomir nisu imali hrabrosti da pogledaju telefon.
Posle nekoliko minuta, shvatili su da poruka više nema.
Ljubomir je bojažljivo pogledao ekran. „Isključili su me iz grupe! Acina mama je administrator, i rekla je da će me isključiti.“
Dragana ga je zagrlila. „Bravo! Samo, ipak isključi ton na vajberu! Sad će te cimati na privatne poruke ovi koji ne smeju da se suprotstave na grupi.“
„Hoću… Šta ću kad sretnem ove ljude?? Šta da im kažem??“ sekirao se Ljubomir.
„Misliću o tome sutra. Laku noć!“
„Laku noć“
Autor: Maja Bugarčić