Posao školskog policajca je da se pobrine da deca u školi budu bezbedna, da bude tu i reaguje ako se dešava nešto što ne bi trebalo, da obrati pažnju na one đake koji su, možda, skloni tome da svojim ponašanjem ugroze imovinu ili druge đake.
Ali, postoje oni školski policajci koji nisu samo policajci. Jedan od njih radi u OŠ „Kosta Đukić“ u Mladenovcu i zove se Raša. O njemu je pisao jedan tata čije dete pohađa ovu školu.
„Naime, Raša nije običan policajac. On je našoj deci drugar. On ih sve poznaje. On sa svima njima proćaska. Raša je zimus APSOLUTNO SVAKO dete koje je krenulo da izađe iz škole nezakopčano ili bez kape, očinski oblačio, zakopčavao. Apsolutno svako. Ja sedim u autu i čekam svoje dete, a na vratima mala kolona i Raša koji ih proverava da li su se lepo obukli, da ne nazebu. Svakom se detetu svakog dana nasmejao na vratima, i svakom je, bar svakom od dece koju ja znam, rekao da se njemu obrate ako imaju bilo kakav problem. Naši klinci Rašu obožavaju. Gomila je ovakvih sitnih gestova koje on čini za decu.
I tako ja, stoti put, hoću nešto da napišem, i nikako da to uradim. Danas se vozim sa svojim klincem (drugi je razred) i pitam ga šta ima još da mi priča o Raši što mi do sada nije pričao, a on mi kaže: ‘Tata, Raši kad je bio rođendan, došao je kod nas u boravak, doneo čokoladu i zamolio učiteljicu da nam podeli svima po komad. Mi smo mu pevali pesmicu, i baš je bilo lepo’. Ja sam se, ne prvi put, oduševio Rašom i rešio da je krajnje vreme da napišem ovo što odavno hoću.
Da nam ovakvi divni ljudi ne promaknu, da se njihove sjajne osobine ne uzmu zdravo za gotovo.
Raša je car!“