Школски психолог: Деца расту између наших планирања и извештавања, рад у школи исцепкан је на безброј тимова који нису донели ништа боље

децембар 1, 2023

Почећу у духу гешталта. Шта, сада и овде, радим? Пишем. Како се осећам? Тужна сам и љута. О чему размишљам? О улози нас, психолога, у просвети.

Радим посао психолога у основној школи са близу 800 ученика, готово 27 година. Последњих неколико година, оно што сматрам циљем свог рада – превенцију проблема ученика, помоћ у решавању криза кроз које пролазе, подршку развоју личности ученика, психолошку едукацију наставника и родитеља, допринос позитивној клими у школи – остаје на маргинама, остављајући незадовољство и терет незавршеног посла.

Foto: Canva

Одржите састанак, направите записник, потпишите, обавезно заведите… Направите план, предајте извештај – у дигиталној форми пошаљите, а треба и да се одштампа… Рок је
сутра (или данас, или је већ прошао, хитно је)… Мора да „прође“ кроз Савет родитеља, Ученички парламент, Школски одбор… Од ове године имамо још један тим… Мора да постоји и посебан план… Мора да се напише план заштите… Извештај о појачаном васпитном раду… Евалуације… Праћење друштвено-корисног рада… Акциони план… семинари, вебинари, стручна упутства – најчешће, по ко зна који пут поновљено оно што већ знамо и радимо, евентуално терминима који ваљда треба да створе илузију нових сазнања и промена. Са састанка на састанак, од тима до тима…

Као и педагог, тако и учитељи, наставници. Ужурбани, намрштени, нервозни, уморни… они који у учионицу треба да уђу са осмехом и да се потпуно посвете деци. Деца расту између наших планирања и извештавања; деца, међу којима су и она која се једино ту, у школи, друже и уче. Говоримо о значају заједништва и осећању припадности, а рад у школи исцепкан је на безброј тимова који нису донели ништа боље.

Разговара се о васпитној улози школе, истицању вредности и врлина, како би се деца „одмакла“ од сталног разговора о насиљу. Саветују нама, а ми саветујемо родитељима, наставницима и ученицима да се вратимо непосредној и отвореној комуникацији, да градимо добре међуљудске односе, да покушамо да заједно превазиђемо проблеме који су настали или су се појачали дистанцом и интензивним коришћењем мобилних телефона током пандемије.

С друге стране (а у ствари, са исте стране – оне „изнад“) од нас се очекује да, уз све наметнуте и само делом поменуте административне послове, приступамо и платформи „Чувам те“ и трошимо силно време и енергију на пријаве и документовање случајева насиља. Родитељи се подстичу да пријављују насиље преко платформе. Зашто би долазили у школу и разговарали?

Осмишљен је, од стране психолога, леп програм за ученике „Вредности и врлине као животни компас“. Можда би – чак и у окружењу у којем су деца изложена (нарочито преко медија) насиљу свих врста и сталној причи о насиљу, песмама чији текстови на најексплицитнији начин величају криминал, наркоманију, алкохолизам и нарочито новац као врхунску вредност – овај програм био користан. Али, он није намењен свима, већ само онима који се определе баш за ову слободну наставну активност. Слутим да ће, с обзиром на то да је тек сада понуђен ученицима (који су се раније већ определили за активности које их интересују), тај број бити мали и да ће то бити ученици који су већ усмерени на поштовање и чување вредности и врлина. Изгледа да је било важно да се ученици анкетирају, да се то „одради“.

Толико о томе да се нешто у просвети од ове школске године променило. Није (бар не на боље). Учитељи и наставници који воле свој посао желе да их пусте да тај посао раде. Ученици куцају на моја врата и на врата педагога. Тужно је што се извињавају јер нас „прекидају у послу“ и када смо саме, пред рачунаром и окружене папирима. НАШ ПОСАО ЈЕ, ДЕЦО, ДА РАЗГОВАРАМО СА ВАМА… То помислимо, закажемо разговор, али често нешто друго, а не они, постане прво. А за то време, проблеми се компликују, гомилају и понекад резултирају насиљем које се, наводно, сви трудимо да спречимо.

Посветити време ученицима – саслушати, разумети, помоћи или бар утешити… Или посветити време „спровођењу стратешких одлука Министарства у установи“, како пише у једној одредби ЗОСОВ-а… Слепим слушањем сваког налога, а многи су беспотребни и бесмислени, сами доприносимо урушавању просвете, а и сопственог менталног здравља. Немамо времена за формалности и бесмислице и нема нас довољно.

Док ово пишем, неким нашим ученицима, њиховим родитељима и наставницима треба савет, охрабрење и помоћ психолога. Сада и овде.

Ако просветне власти заиста желе боље стање у школама, ако деци не желе кобајаги, већ стварно да помогну, нека растерете и мотивишу ученике и њихове наставнике.

Видим уморне и раздражљиве основце који морају на седми час неког изборног предмета или слободне наставне активности (за коју су, иако се помиње слобода и избор, морали да се определе, понекад уз „усмеравање“ шта би било најбоље изабрати, јер неким наставницима недостају часови до пуног фонда); нервозне и безвољне наставнике којима је наметнуто да још нешто предају и да раде у више школа; планове шта урадити на часовима одељењског старешине који остају на папиру, јер за ове часове у седмом и осмом разреду нема места у распореду часова.

Шта урадити?

Смањење броја часова на дневном нивоу донело би бољу концентрацију и већу мотивацију ученика и наставника, а и више заједничког времена за децу и родитеље. Час одељењске заједнице, који је из неког разлога постао час одељењског старешине (откад је старешина важнији од заједнице?), био би у распореду часова, а по програму „Вредности и врлине као животни компас“ на овим часовима могли би да раде сви ученици старијих разреда. Проблем мањег фонда часова наставника био би решен смањењем броја ученика у одељењима на оптималних 20 до 25, а рад у оваквим одељењима свакако би утицао на смањење дисциплинских и других проблема.

Када је у питању рад психолога у школи, подржавам предлог (о којем је пре пар година било речи) да више не будемо стручни сарадници-психолози, већ школски саветници. Сматрам да је то ближе нашој улози и да нам статус сарадника у установи само одмаже. Друга ствар коју треба урадити јесте запошљавање више психолога, посебно у основним школама. Оне су обавезне, њима су обухваћена сва деца, читаве генерације. Ту су бројни проблеми са којима се ученици суочавају, али ту је и шанса да се превенцијом и благовременим интервенцијама уради нешто за очување и унапређивање њиховог менталног здравља.

Аутор: Катарина Илић Гомилановић, Стручни сарадник – психолог, ОШ “Бата Булић” Петровац на Млави

Текст објављен у Психолошким новинама, Листу Друштва психолога Србије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Школски психолог: Деца расту између наших планирања и извештавања, рад у школи исцепкан је на безброј тимова који нису донели ништа боље

  1. Gordana каже:

    Svaka čast! Deca su mi odrasla ali to je ono što je nedostajalo. Borite se i dalje💪

  2. Velja каже:

    Niau prosvetni radnici roboti da sa njima upravlja uprava skole.Ko kaze da prosvetni radnici treba nasmejani da ulaze u ucionicy.Da bi se smejao treba da imas razlog u suprotnom si budala.U ucionici treba ozbiljno da se radi deca vide li psmeh prave haos.Zato se trazi od prosvetara sa se smeju
    na silu.Razloga za osmeh nema,plate prosvetara su ispod proseka,nemaju resena stambens pitanja i.t.d.Svima su povecali koeficijent samo nisu prosvetnim radnicima.Danas je disciplina na niskom nivou u skolama i nasilje cveta.Zahvaljujuci pedagozima i psiholozima koji mlate praznu slamu i ne rade nista.Treba ih udaljiti iz skola i zaposliti defektologe i psihojatre jer sve je vise ucenika sa psihickim problemima.

    1. Ih hi hi каже:

      Veljo, vi imate ozbiljan problem sa psiholozima i pedagozima. Da vi potražite stručnu pomoć, baš onih koje navodite da su školama potrebni, psihijatara. Bilo bi to na vašu korist i korist ljudi koji vas okružuju.

  3. Dženita Mehović каже:

    Odlično opisana atmosfera u školi, uloga u ovom slučaju psihologa, a isto je i sa pedagogom. Forma je važna da se ispuni, a suština ,jedna velika praznina u kojoj se sve teže snalazimo, mi, prosvjetni radnici.
    Bravo draga kolegice za ovakav tekst.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама