Колико су родитељи свесни психичког стања у ком се налазе њихова деца? Да ли умеју да препознају да се нешто дешава и јесу ли спремни да потраже помоћ? Александра Илић, психолог ОШ “Вук Караџић” у Врању, одговарала је на ова питања за ОК радио.
„Моји утисци из вишегодишњег рада са ученицима и родитељима јесу да је реткост златна средина. То је оно кад су родитељи савесни и на прве знаке било каквог неадаптивног понашања детета или проблема у дететовом психичком функционисању, одмах потраже помоћ. Далеко су чешћи екстремни случајеви претеране, неосноване бриге, стрепње и преувеличавања дететовог понашања, најчешће услед неразумевања развојних фаза детета, као и они случајеви када родитељи сматрају да је њихова главна улога да увек оправдавају своје дете и налазе, по њиховом мишљењу, „рационална“ објашњења за неке манифестације у дететовом понашању.“ – казала је Александра Илић.
Она додаје да ментални поремећаји код деце настају најчешће у две ситуације: када механизми одбране код детета „попусте“ или када дете носи генетске предиспозиције за неки ментални поремећај, које се под утицајем срединских „окидача“ покрену или „пробуде“.
Како је објаснила Илић, ментални поремећаји могу настати у различитим сферама функционисања детета:
- Емоционалне потешкоће – депресија, анксиозност, страхови, бес и раздражљивост;
- Поремећаји пажње и понашања – хиперактивност, делинквентно понашање, агресивност;
- Поремећаји исхране – анорексија и булимија;
- Самоповређивање, покушаји самоубиства и самоубиство;
- Психотични поремећаји са халуцинацијама и делузијама;
- Болести зависности (дуван, цигарете, марихуана, дрога, алкохол, ризично сексуално понашање).
Најчешће су, каже, емоционалне потешкоће и поремећаји пажње и понашања.
„Али у последње време у значајном порасту су и поремећаји исхране међу ученицима старијих разреда, самоповређивање и болести зависности. Све то говори у прилог томе да деца немогућност да се носе са стресом, фрустрацијама и реалним проблемима испољавају бекством из реалног света кроз дрогу и алкохол или тако што се, изазивајући физичку бол кроз самоповређивање, склањају од превелике психичке напетости и бола који њихов организам није у стању да поднесе.“ – објашњава Илић.
Она додаје и да се ментални поремећаји код деце препознају тако што се јављају озбиљни проблеми најпре у физиолошком функционисању детета.
„Ремети се дететов ритам спавања и апетит. Касније се јављају промене расположења, повлачење у себе, осамљивање, у неким ситуацијама и код неке деце промене у начину облачења, отпор према ауторитету, неадекватни односи са вршњацима, бежање са часова, лошији успех у школи. У тој ситуацији најважнија је адекватна размена информација између школе и родитеља, сарадња и отвореност за сугестије.“ – казала је ова психолошкиња уз констатацију да је изузетно важно прве симптоме приметити на време и реаговати.
Помоћ, каже она, родитељи могу потражити код психолога у школи, уколико школа има психолога.
„Али уколико дати проблем превазилази делокруг рада школског психолога и уколико се ради о озбиљнијим менталним поремећајима који захтевају психотерапију или фармакотерапију, школски психолог упутиће дете у Диспанзер за ментално здравље, код психотерапеута или дечјег психијатра.“ – објаснила је Александра Илић.