Десет угашених живота у београдској основној школи. Сексуално злостављање детета у вртићу. Напад ножем на девојчицу у суботичкој основној школи. Лоше вести не престају да стижу.
А пре неколико дана и из суседне Црне Горе стигла је језива прича о нападу момака на децу која имају свега осам година. Група момака, од којих су неки и пунолетни, напала је децу узраста свега осам година на игралишту, ударајући их песницама.
Сви ови догађаји застрашујући су и терају нас да се озбиљно запитамо шта нам је чинити.
На ту тему разговарамо са Невеном Лимић, психологом ОШ „Скадарлија“, школе која је саставила низ предлога за опоравак образовног система.
На питање како се школа у којој ради суочила са новонасталом ситуацијом Лимић каже да су, као и сви, веома потрешени и затечени.
– Првих дана смо, заједно са родитељима, разговарали са децом о свему што су желели да питају, кажу… После тога смо направили нашу личну, школску стратегију која подразумева подршку за ученике, родитеље и запослене од стране наставника, ПП службе и релевантних спољних институција.
Родитељи су, разумљиво, уплашени. Престрављени. Послати дете у парк да се игра или у школу више није тако једноставно. Шта бисте им саветовали? Да ли да покушају да потисну страхове и понашају се као и до сада или је додатни опрез неопходан?
– Сада је неопходно разумети дететову узнемиреност, страх, недоумице… и подстицати их да изнесу шта осећају. Такође, важно је нагласити деци да се сви трудимо да се осећају боље и сигурније. Саветује се враћање редовним, свакодневним активностима и рутини, јер то обезбеђује стабилност и предвидивост.
Када је реч о улози психолога у школском животу, неретко ћемо чути да деца одлазак психологу доживљавају као неку врсту казне. Колико је то погубно и како би требало да посао психолога посматрају наставници и родитељи?
Посао психолога у школи је, првенствено, превентиван. Родитељи и ученици би требало да знају да то није ни казна, ни срамота и да смо сви (заједно са наставницима) на истој страни. Такође, уколико школски психолог процени да би дете требало да добије подршку из неке друге специјализоване, релевантне институције, родитељи морају имати поверења и предузети даље кораке.
Недостатак кадра у психолошко-педагошким службама школа сада је очигледан и онима који нису веровали да је то неки проблем. Да ли сматрате да је проблем превише администрације или премало кадра? Шта би требало да се промени што пре?
– Администрације јесте превише, али то се може постићи. Већи проблем је премали број стручних сарадника у односу на број ученика по школама. Сви смо мишљења да би свака школа требало да има неколико стручних сарадника (психолог, педагог, дефектолог), као и конкретну особу којој би се обраћали када имамо потребе из области социјални заштите.
Кривица за вршњачко насиље данас се пребацује од родитеља до школе и обрнуто. Ипак, утисак је да системског решења нема. Како се суочавати са случајевима понављајућег вршњачког насиља где породица насилника не реагује? Шта школа може у таквим ситуацијама? Да ли је Центар за социјални рад добар сарадник школама?
– Да, нико не може да се отме утиску да нам се не нуде системска решења. Ипак, то не значи да не можемо и да не би требало ништа да предузимамо. Центар за социјални рад јесте сарадник школама, али и они се суочавају са сличним проблемима везаним за мањак кадрова, превише администрације… Зато један од наших предлога и јесу општински стручни тимови и тела, којима би се, с једне стране, школе обраћале када наиђу на проблем који превазилази њихове капацитете, а са друге они сами процењивали ситуације по самим школама.
Недавно се и казнена политика променила па су казне за родитеље чија деца врше насиље вишеструко повећане. Али, с обзиром на то да у пракси таква казна никад није изречена, шта је то што би заправо требало да се промени, да би се ствари поправиле?
– Деца пресликавају културу комуникације (не)присутну у друштву. Док се ту не постави пример не можемо очекивати промене. Потребно је да сви, читаво друштво, пружамо деци пример ненасилне комуникације, разговора без увреда. Сложићете се да је то код нас још увек слабо видљиво. Док се то не промени, школа не може бити свемогућа да за тих неколико сати колико деца проведу у њој. Време проведено у средини и породици је много дуже и ту такође треба мењати многе ствари.