Развијање одговорности, како за себе, тако и за друге, почиње у најранијем детињству. Одговорност је уско повезана са развојем самосталности, а обавеза родитеља је да ове вредности и способности уводе у живот детeта у складу са фазама развоја и узрастом, каже за Зелену учионицу Маја Марошан Михајловић, школски психолог у школи „Јован Јовановић Змај“ у Панчеву.
„Деца би код куће требало да имају своја задужења и обавезе које доприносе животу у заједници, а код њих развијају осећај заједништва и корисности. Када је реч о предшколском узрасту то је помоћ у кухињи, брига о својој соби и простору за играње, хигијена животног простора, изношење смећа. Упоредо са наведеним, децу би током раног детињства требало оспособљавати за самосталну бригу о личној хигијени, облачењу и храњењу.“ – објашњава Маја М. Михајловић и додаје да, када дође време за школу, деци којој су обавезе саставни део живота, ни усвајање школских обавеза не би требало да представља проблем.
Дакле, оно када чујете родитеље како говоре: „нарадиће се читав живот, нека ужива сад“ заправо је погрешан пут поплочан добрим намерама.
„Гледајући генерације деце која стасавају последњих десет или петнаест година, а нарочито последњих неколико, утисак ми је да су деца све неспособнија и депривирана неких животних вештина које су се до скоро подразумевале. За то можемо само делимично кривити технолошки развој.“
Маја сматра да нас је то што је данас до свега што нам је потребно могуће стићи једним кликом, веома брзо и једноставно, довело до тога да све мање морамо да се трудимо око сопственог живота.
„Живот је постао ‘инстант’. Инстант-одрасли васпитавају инстант-децу. Образовни систем се реформише у складу са савременим животом. Нажалост, реформа је у овом случају, по мом мишљењу, кренула у правцу супротном од онога што значење речи реформа представља. Искарикирана усмереност на ученика и подређеност апсолутно свакој његовој материјалној потреби, све више осиромашује неуропсихолошки потенцијал сваке следеће генерације.“ – тврди наша саговорница.
Зашто родитељи преузимају школске обавезе свог детета?
Маја тврди – најчешће из најбољих намера, често и због недостатка времена, али и воље да се суштински баве развојем и образовањем детета.
„Порука која се деци на тај начин шаље је, с једне стране да ће увек бити неко ту да за њих подметне леђа и реши проблем уместо њих гад загусти, а с друге стране да су неспособни. Наравно, у каснијем животу, када се неминовно буду суочавали са различитим тешкоћама, неспособност да се самостално успешно превазиђе препрека, може довести до проблема.“ – каже Маја Марошан и додаје да јасно да ниједан родитељ свесно и намерно не жели да своје дете учини неспособним, па је често довољно добронамерно указати на могуће последице претераног мешања у школске обавезе и школовање уопште.
„Довољно је бити детету подршка, подстицај и пратња из позадине, која неће делати уместо детета, већ у корак са њим.“
Школске вајбер групе – добар асистент или инвалидско помагало
Школске вајбер групе су постале прећутни императив. Не можемо рећи да не постоји ниједна корист од њих, али такође морамо признати да бисмо без њих и те како преживели, верује наша саговорница.
„Ако се поставе јасне границе у погледу сврхе постојања групе и успоставе правила у комуникацији, можемо уживати у благодетима савремене технологије. Са позиције некадашњег одељењског старешине, родитељска вајбер група (коју сам сама направила) користила ми је само да у истом тренутку за кратко време свим родитељима могу да проследим било коју информацију коју желим да им пошаљем директно. Група није служила за комуникацију другог типа.“ – каже Маја Марошан Михајловић.
Ипак, додаје, много је примера где овакве групе служе као инвалидско помагало деци, али помагало наметнуто од стране родитеља, јер је њима тако једноставније.
„Још су мали“ или „Имају превише обавеза“
Маја објашњава да су ово најчешћи изговори родитеља због којих се превише укључују у школски живот деце, имплицирајући да је школа неко нужно зло од ког родитељ својим ангажовањем треба дете да заштити.
„Како се захтеви и обавезе деце усложњавају и повећавају, тако и један немали број родитеља, услед недостатка времена, немотивисаности детета, али и тежње за највишом оценом, почињу да уместо своје деце иду у школу и завршавају њихове обавезе. У позадини свега је, по мени, један веома опасан став, да деца по сваку цену морају да буду задовољна и усрећена, а да никада не дођу у ситуацију да доживе непријатност. Петица постаје императив, процес и сврха усвајања знања падају на колена пред формом. Таква деца постају млади људи, лишени вештина да чак и прилике да покушају да буду самостални и одговорни.“ – објашњава Маја и додаје:
„Задатак свих нас, носилаца образовно-васпитне улоге у друштву, је да пре свега не доприносимо оваквим појавама, а након тога и будемо глас разума који ће поново дати смисао васпитању деце: Одгајити човека који ће бити у стању да се самостално стара о себи, бити одговоран за своје поступке и умети себи да створи живот којим ће бити задовољан.“