Школско образовање и кућно неваспитање

Просветни радници су данас изгубили све оно што им је некад давало ауторитет. Образовни систем је изгубио свој образ и онај шамар од неки дан је заправо шамар том и таквом систему.На неки начин, ја се дивим људима који се данас одлуче да раде у просвети. Данас када је читав образовни систем изгубио онај други део назива који га је красио пре неких 20, 30 и више година.

Некад је то било „Образовање и васпитање“. Е, сад више нема тог дела које се односи на васпитање деце, тј ученика. Наставницима је по закону одузето право да васпитавају децу. То право је у потпуности препуштено родитељима, а родитељи, не сви, али многи, то право су препустили самој деци, да се сами васпитавају како знају и умеју. Што се тиче друштва и како оно васпитава децу, ту је стање катастрофално и мислим да се инциденти попут оног од неки дан, и дешавају управо због друштва. На националним телевизијама више нема образовног програма, нити било каквог које промовише лепо васпитање. Телевизијски програм је препун насиља, препун ријалитија и препун идиотлука. Разни Митровићи и Марићи са својим Фармама, Задругама и Паровима промовишу простаклук инасиље. То што се емитује код њих на телевизијама, то траје 24х дневно. Родитељи који се у ово ненормално време боре да преживе и скрпе крај са крајем, све мање и мање времена имају за децу и за њихово васпитавање. И шта се онда дешава, деца једноставно пример понашања проналазе у разним ликовима које виде на ТВ екрану и што је већа популарност тих ликова, то је њихово понашање више прихватљиво деци која одрастају уз њих.

И онда долазимо до ситуација које се из Пинкове Задруге пресликавају у наше школе. Наставници и професори су немоћни пред том најездом простаклука и културе је им је образовни систем са својим законима и својим смерницама, везао руке. На пример, нису у могућности чак ни да удаље ученика који омета наставу са часа већ уместо тога, саветује им се да они напусте наставу. Тиме се не само урушава ауторитет просветног радника него се и деци даје право да они одлучују ко ће присуствовати настави и како ће она изгледати. Дакле, наставник не може да ускрати право на наставу неваспитаном детету, али то детесвојим понашањем може да ускрати осталој деци исто то право. Ако се све носи из куће, онда нека деца носе и доносе у школу оно што су им родитељи понудили да их усмерава у животу, а то су дефинитивно Задруга и Парови. Деца живе у тим ријалитијима, јер им родитељи живе један ужасан ријалитији у једној држави која је читава претворена управо у то, у рајиалити. Државе која је чак и своје законе прилагодила том и таквом понашању. Друштво које је читав систем вредности окренуло наопачке. И зато не треба да нас чуди онај шамар, јер он је био кап која је прелила чашу. Замислите само колико су „шамара“ претрпели просветни радници, што од неваспитања деце, што од министарства образовања. Знам неке наставнике који после неких часова морају попити таблету за смирење, не би ли били у стању да одрже следећи час. Долазе у зборницу уплакани, одлазе кући као са неког фронта. И молим вас, немојте ми причати како су некад просветари били бољи, јер то није заслуга тих некадашњих учитеља и наставника већ саме деце, њихових родитеља и читавог друштва. Дајте данашњим просветарима ту и такву децу, такво друштво и неће бити проблема. Данас кад већ не могу да вам васпитају децу, дозволите им бар да их образују. А тај свој посао ће моћи одратити само ако ви одрадите ваш. Водите рачуна шта вам деце из куће носе у школу, а они ће шта из школе доносе у кућу. Проста ствар.

Игор Чобановић

Извор: konkretno.co.rs