Ovih se dana društvenim mrežama zavrteo video o školama o Finskoj. Inspiracija za to je sigurno bio početak nove školske godine u Srbiji koji nas je sve podsetio da se obrazovni sistem kod nas već decenijama menja – ali na gore!
Neću govoriti o uždbenicima čiji se izdavači menjaju svake godine tako da od starijeg brata, sestre ili druga ne može skoro ništa da se nasledi ili nabavi, niti ću pominjati „jeftine“ sveske (sa providnim listovima) već od 10 dinara koje su reklamirali svi supermarketi kod nas a kojima možemo svoju decu povoljno i „kvalitetno“ da opremimo za školu! Neću pominjati ništa što udara po džepu ( u velikom broju osiromašenih ) roditelja jer je to neka druga tema.
Kad ne znaš da postoji nešto bolje, možda možeš biti zadovoljan sadašnjim stanjem stvari, ali ne postoji škola, sistem ili program koji mogu da „zarobe“ radoznale umove koji se svesno bude. A sve je više probuđenih „bivših đaka“ koji, zbog svoje dece, više ne mogu i ne žele da ćute. U ime tih „bivših đaka“ koji i dalje dobrovoljno uče i rade na sebi, zbog bolje budućnosti naše dece, otvoreno i glasno želim da poručim svima da NAŠE ŠKOLSTVO MOŽE DA BUDE MNOGO BOLJE i da je KRAJNJE VREME ZA PRAVE I SUŠTINSKE PROMENE u našem sistemu obrazovanja!
„Najbolje vreme da se zasadi drvo bilo je pre dvadeset godina. Drugo najbolje vreme je sada“ stara kineska mudrost
Ako ne znamo kako, učimo od onih koji su taj problem već uspešno savladali. Takav je obrazovni sistem u Finskoj, napred pomenut, koji je globalno priznat kao jedan od najuspešnijih u svetu. Tajra Mitrović je na svom blogu iznela detalje tog sistema:
“Fokus nastave u finskim školama je sticanje znanja, a ne ocenjivanje.
Kako su ljudi, po prirodi stvari stvoreni za doživotno učenje, osnovna uloga nastavnika, počev od najnižih razreda, je da podstakne učenika da mu se rodi radost učenja i želja za znanjem. Zbog toga, škole u zemljama, gde je akcenat na ocenama, testovima, kontrolnim zadacima, ispunjavanju normi, slepom držanju planova i programa… izazivaju stres, strah, stvaraju odsustvo želje za znanjem i loš odnos prema školi i nastavnicima.
Aktivna uloga učenika je na prvom mestu. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo. Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.
Svi se slažu da velika količina slobodnog vremena i igre posle škole, u mlađem uzrastu, doprinosi razvoju kreativnosti i stvaranju analitičkog mišljenja kod dece. Ako se deca ne igraju, ne mogu ni da uče. Klasični testovi, pismeni i kontrolni zadaci se u Finskoj doživljavaju kao puka statistika koja ne doprinosi razvoju učenika. Ocenjivanja nema do srednje škole, a i tada to nisu samo brojčane ocene.
Finski nastavnici ne dele decu na dobre i lose đake, već na one kojima je potrebna veća, ili manja stručna pomoć. Škole pune radosti i nastavnici puni ljubavi, to je recept za uspeh. Svrha školovanja u Finskoj, fokusirana je na holistički razvoj ličnosti, uključujući znanja, veštine, vrednosti, kreativnost i interpersonalne karakteristike. Znanje je ispred ocena a dostignuće učenika definisano u odnosu prema sopstvenom rastu i razvoju, a ne u odnosu na univerzalne standarde. Poseban značaj se zato daje učenju kritičkog razmišljanja i argumentovanja.”
Da li vam ovo izgleda kao utopija? Meni ne! Nešto od navedenog se tek u tragovima nazire u našim školama i to uglavnom zavisi od entuzijazma učitelja i profesora i njihove spremnosti da budu drugačiji od većine i ne prate slepo programe već dišu srcem sa decom u istim ritmu!
Još jedan svetli primer obrazovanja je Porodična škola u Rusiji, poznata i kao Šumska škola, u kojoj su učenici sami odgovorni za sopstveno obrazovanje, a zbog vrednosti na kojima se zasniva i izuzetnih rezultata škola je dobila UNESCO-vu nagradu za školski program 21. veka Kako piše Nikolina Tomašković, ova škola je privukla veliku pažnju nakon što je kao pozitivan primer spomenuta u knjigama Zvoneći kedrovi Rusije, autora Vladimira Megrea.
Upravo u tim knjigama žena zvana Anastazija daje drevna znanja o svim životnim i svetskim pitanjima, a među kojima se ističe važnost razumevanja ljudskog bića.
Podstaknut činjenicom da deca u školama većinu vremena provedu u pasivnom stanju zbog učenja koje se odvija isključivo kroz reči, akademik Mikhail Petrovič Ščetinjin je pokrenuo novi model edukacije gde vlada živa misao pre svega poštujući prirodu deteta. Za razliku od klasičnih škola u kojima se decu zatrpavaju informacijama i pripremaju za društvene uloge, u ovoj školi deca žive u trenutku i uče kako koristiti informacije za poboljšanje kvaliteta života, a sve to u smislu celog Svemira.
Akademik Ščetinjin objašnjava zašto se ne testira koeficijent inteligencije: „Sva deca su obdarena genijalnošću, talentom i kreativnošću. Ako je srce deteta otvoreno, ono je genije. Ako otvoriš njegovo srce, makneš komplekse, napetost i strah, videćeš da genijalnost već pronalazi svoj put.“
Zašto naša deca ne bi mogla da imaju ovakve škole?
Zašto se njihovo vreme i detinjstvo nepovratno i olako troše od strane nas velikih?
Da li je to je cena besplatnog školstva u Srbiji? Skupo je, PRESKUPO da se OVAKO sa tim nastavi!
Bivši ali i današnji đaci svesni su svega i to se jasno vidi u rezultatima istraživanja o obrazovanju u Srbiji, koje je sprovela agencija Ipsos Strategic Marketing u junu/julu 2015. godine, a neki od ključnih nalaza su:
Kao najveći nedostatak obrazovanja u Srbiji, prema mišljenju građana, spontano se navodi nedostatak prakse, a zatim i loš kvalitet nastavnog programa, zastareo nastavni program, nezainteresovanost nastavnog kadra, kao i preopširno gradivo.
• Obrazovni sistem u najmanjoj meri osposobljava nove generacije za preduzetništvo, da praktično primene ono što su naučili u školi, kao i da znaju kako da uče.
• Dok je većina saglasna da je nastavnička profesija jedna od najvažnijih i smatraju da su cenjeni u našem društvu, svesni su da nastavnici nemaju adekvatne uslove ni plate, te da nisu motivisani za rad.
• Čak tri četvrtine građana veruje da je za prosperitet Srbije najvažnije da nove generacije budu obrazovane!
Rezultati istraživanja jasno pokazuju da su mnogi ljudi, posebno visokoobrazovani, svesni brojnih problema koji postoje u obrazovnom sistemu.
Zašto se onda ništa ne menja na bolje već decenijama?
Da li je boljitak to što su učenicima ( i to od drugog razreda OŠ ) uvedeni inicijalni ispiti za sve što su učili u prethodnoj godini, što im ukida mogućnost za lagano zagrevanje i radost ponovnog polaska u školu i donosi stresnu početak nove školske godine. “U naše vreme” ovakav vid ispitivanja imali smo tek na fakultetima.
Da li je u pravu Vladimir Gašparić kada tvrdi da je “Obrazovni sistem namerno projektovan da bi proizvodio prosečne umove, onesposobio unutrašnji život, uskratio učenicima znatnije sposobnosti vođenja i garantovao poslušne i necelovite građane – sve da bi se narod učinilo ’upravljivim’.”
On predlaže da ako “škola uči decu da budu zaposleni i potrošači, svoju decu naučite da budu vođe i avanturisti. Škola uči decu da refleksno slušaju; svoju decu naučite da razmišljaju kritički i nezavisno. Pomozite da razviju unutrašnji život da im nikad ne bude dosadno”.
Svaki roditelj može unutar svog doma puno toga da učini za svoju decu, ali vreme je da učinimo i nešto više!
Za dobrobit svoje dece, POKRENIMO TALASE I NAPRAVIMO PROMENE koje će im pružiti sada SREĆNIJE DETINJSTVO I USPEŠNIJU BUDUĆNOST ovde, a ne samo, tamo daleko!
Izvor: http://www.talasi.org/