„Smej se, se smej… Posle ćeš da plačeš“ i “Ma, mnogo mi ti znaš!“ su dve rečenice koje smo slušali dok smo stasavali u ljude i koje neretko govorimo svojoj deci. Ove rečenice su jedan od glavnih krivaca koje nas sprečavaju da uživamo u srećnim trenucima i da iznesemo svoje mišljenje.
U našem školsko-obrazovnom sistemu, za razliku od nekih razvijenijih država, ne postoji predmet SREĆA, niti KREATIVNOST, a oba su veoma važna i potrebna.
Strah od neuspeha predstavlja glavnu kočnicu na putu ka sadržajnom i srećnom životu. Plašimo se neuspeha jer smo se, još kao deca, osećali postiđeno ukoliko nismo uspešno završavali zadatke koje su pred nas postavljali odrasli. Sećam se imperativa, iz mog detinjstva, da dete mora obavezno da nauči kako se vezuju pertle pre polaska u školu. Ova “zapovest“ manje-više važi i danas. Bojali smo se dok smo bojili bojanke da ne pređemo crtu,ili da se ne uprljamo dok se igramo.
Sada, kao odrasli ljudi, neretko osetimo strah da će naši planovi ili ideje propasti i/li biti izloženi podsmehu okoline. Dešava se da se zbog neuspeha često stidimo sebe. Razlozi mogu biti najbanalniji – nije nam uspeo kolač, nismo stigli da počistimo stan, nismo uspeli da popravimo neki manji kvar… Do onih ozbiljnijih: nismo dobro prošli na razgovoru za posao ili smo ostali bez nagrade koju smo očekivali.
Lakše nam je da igramo na sigurno, ali tako upadamo u šablone radeći uglavnom samo ono što se od nas očekuje i ono u šta smo sigurni da će uspeti. To nas sprečava da se oprobamo u novim veštinama i uradimo nešto novo i nesvakidašnje. Svaki pojedinac poseduje neki unutrašnji dar i ko zna koliko je talenata ostalo neotkriveno baš zbog strahova koji, u startu, guše kreativnost.
Trebalo bi da se oslobodimo te bojazni koliko god možemo. Dovoljno je samo da pomislimo koliko je neuspešnih pokušaja napravljeno dok naučnici nisu stigli do novih otkrića, ili umetnici do svojih remek-dela.
Vrlo je važno da decu, i u školi, i kod kuće, naučimo da su greške sastavni, neizbežni deo života i da su neizostavne na putu ka uspehu. Treba im reći da i mi odrasli imamo svoje slabosti i strahove. To će ih ohrabriti da pokušaju da urade i nauče nešto novo. Stara latinska izreka lepo kaže – Neka ti današnja greška bude sutrašnja učiteljica!
Autor: Marina Raičević, profesorka engleskog jezika iz Bora
Odličan članak koji bi trebalo da pročitaju svi roditelji! U vremenu u kom smo mi odrastali bilo je više zadovoljstva u procesu učenja-takmičili smo se ko će biti kreativniji, originalniji, duhovitiji, a, iako nam je bilo bitno da dobijemo tu peticu, ta ocena nije bila najbitnija niti smo imali taj pritisak od strane roditelja da moramo biti ,,vukovci“. Mislim da su danas deca često pod pritiskom roditelja po pitanju ocene i upravo da se do te ocene ,,ide na sigurno“, prečicama, kratkotrajnim znanjem, bez previše razmišljanja i kreativnosti jer smo u doba digitalizacije izgubili strpljenje i empatiju. Kreativnost je u današnje vreme toliko devalvirana da, ne samo da se manje primenjuje, nego se i vrlo često omalovažavaju svi oni koji su kreativni. Šteta to se malo češće ne prisetimo naših divnih roditelja i da neke stvari koje su oni primenjivali u našem vaspitanju prenesemo i na našu decu. Kao i u nastavi. Nismo protiv modernog, naprotiv, ali treba zadržati sve one tradicionalne vrednosti koje nas čine ljudima. U osnovi, treba dete naučiti da je uvek moderno biti dobar čovek i jedinstven i bodriti ga da bude kreativno jer ako učimo dete ,,gotovim formulama“ kako ga onda možemo sutra pitati zašto ne razmišlja svojom glavom. Sve pohvale za ovaj članak!