„Смеј се, се смеј… После ћеш да плачеш“ и “Ма, много ми ти знаш!“ су две реченице које смо слушали док смо стасавали у људе и које неретко говоримо својој деци. Ове реченице су један од главних криваца које нас спречавају да уживамо у срећним тренуцима и да изнесемо своје мишљење.
У нашем школско-образовном систему, за разлику од неких развијенијих држава, не постоји предмет СРЕЋА, нити КРЕАТИВНОСТ, а оба су веома важна и потребна.
Страх од неуспеха представља главну кочницу на путу ка садржајном и срећном животу. Плашимо се неуспеха јер смо се, још као деца, осећали постиђено уколико нисмо успешно завршавали задатке које су пред нас постављали одрасли. Сећам се императива, из мог детињства, да дете мора обавезно да научи како се везују пертле пре поласка у школу. Ова “заповест“ мање-више важи и данас. Бојали смо се док смо бојили бојанке да не пређемо црту,или да се не упрљамо док се играмо.
Сада, као одрасли људи, неретко осетимо страх да ће наши планови или идеје пропасти и/ли бити изложени подсмеху околине. Дешава се да се због неуспеха често стидимо себе. Разлози могу бити најбаналнији – није нам успео колач, нисмо стигли да почистимо стан, нисмо успели да поправимо неки мањи квар… До оних озбиљнијих: нисмо добро прошли на разговору за посао или смо остали без награде коју смо очекивали.
Лакше нам је да играмо на сигурно, али тако упадамо у шаблоне радећи углавном само оно што се од нас очекује и оно у шта смо сигурни да ће успети. То нас спречава да се опробамо у новим вештинама и урадимо нешто ново и несвакидашње. Сваки појединац поседује неки унутрашњи дар и ко зна колико је талената остало неоткривено баш због страхова који, у старту, гуше креативност.
Требало би да се ослободимо те бојазни колико год можемо. Довољно је само да помислимо колико је неуспешних покушаја направљено док научници нису стигли до нових открића, или уметници до својих ремек-дела.
Врло је важно да децу, и у школи, и код куће, научимо да су грешке саставни, неизбежни део живота и да су неизоставне на путу ка успеху. Треба им рећи да и ми одрасли имамо своје слабости и страхове. То ће их охрабрити да покушају да ураде и науче нешто ново. Стара латинска изрека лепо каже – Нека ти данашња грешка буде сутрашња учитељица!
Аутор: Марина Раичевић, професорка енглеског језика из Бора
Одличан чланак који би требало да прочитају сви родитељи! У времену у ком смо ми одрастали било је више задовољства у процесу учења-такмичили смо се ко ће бити креативнији, оригиналнији, духовитији, а, иако нам је било битно да добијемо ту петицу, та оцена није била најбитнија нити смо имали тај притисак од стране родитеља да морамо бити ,,вуковци“. Мислим да су данас деца често под притиском родитеља по питању оцене и управо да се до те оцене ,,иде на сигурно“, пречицама, краткотрајним знањем, без превише размишљања и креативности јер смо у доба дигитализације изгубили стрпљење и емпатију. Креативност је у данашње време толико девалвирана да, не само да се мање примењује, него се и врло често омаловажавају сви они који су креативни. Штета то се мало чешће не присетимо наших дивних родитеља и да неке ствари које су они примењивали у нашем васпитању пренесемо и на нашу децу. Као и у настави. Нисмо против модерног, напротив, али треба задржати све оне традиционалне вредности које нас чине људима. У основи, треба дете научити да је увек модерно бити добар човек и јединствен и бодрити га да буде креативно јер ако учимо дете ,,готовим формулама“ како га онда можемо сутра питати зашто не размишља својом главом. Све похвале за овај чланак!