Osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje
Želimo da škola bude mesto u koje učenici rado dolaze, u kome će sticati znanja potrebna za život, u kome će sticati osnovne radne navike, motivaciju za učenje i stalno usavršavanje, u kome će nadograđivati vaspitanje koje su poneli iz roditeljskog doma. Želimo školu u kojoj će đaci učiti da budu odgovorni prema sebi i drugima, da razvijaju sposobnosti kritičkog mišljenja. Škola bi trebalo da bude centar kulturnog i duhovnog razvoja učenika, mesto gde će se podsticati njihova kreativnost, baza koja će omogućiti njihovu dalju životnu nadgradnju i efikasno uključivanje u sisteme društva po završetku školovanja.
Postoji više primera koji dokazuju da naši učenici izlaze iz škole sa odličnim znanjima i veštinama: veliki broj domaćih priznatih stručnjaka, hiljade ljudi koji su našli zaposlenje širom sveta i čije stručno mišljenje je na ceni, veliki broj osvojenih nagrada na međunarodnim takmičenjima. Sve ovo potvrđuje stručnost naših profesora, odnosno mogućnost da se obrazovni proces organizuje na kvalitetan način. Međutim, i pored toga, današnji obrazovno-vaspitni sistem u Srbiji trpi dosta kritika. Mnogi smatraju da nije dobar, te su vršene analize postojećeg stanja i predlagane mere za njegovo poboljšanje, ali one uglavnom nisu valjano sprovođene u praksi.
Polaznu osnovu naše analize predstavlja zvanični dokument Vlade Republike Srbije „Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine“. U vezi „Strategije“ mogu da se uoče više problema:
- predlozi iz „Strategije“ se ne primenjuju ili se sporo primenjuju;
- u dokumentu nisu dovoljno analizirani ključni problemi današnje prosvete, a to su pozicija prosvetnog sistema i obrazovanja u društvu i položaj profesora;
- nedostaju konkretniji predlozi za rešavanje pojedinih problema.
Problemi
Najpre, problem predstavlja to što su zakoni iz oblasti osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja nedorečeni, često se ne primenjuju ili je njihova primena nemoguća u praksi. Neka zakonska rešenja već duži niz godina izazivaju velike probleme i, čak, remete normalni tok nastave i obrazovnog procesa u celini.
Osnovni problemi osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja u Srbiji su:
- pozicija prosvetnog sistema u društvu,
- status profesora u društvu,
- prava i obaveze učenika, disciplina i bezbednost u školi,
- uloga roditelja u obrazovnom sistemu,
- način školovanja i kompetentnost nastavnika,
- osavremenjavanje nastavnih planova i programa, korišćenje savremenih metoda u nastavi,
- pitanje udžbenika,
- stručno usavršavanje i napredovanje nastavnika,
- rad sa učenicima sa posebnim potrebama (inkluzija),
- problem ocenjivanja, preopterećenost profesora administrativnim obavezama,
- organizacija izbornih predmeta (verska nastava i građansko vaspitanje, osnovi informatike i računarstva)
- organizacija vannastavnih aktivnosti, ekskurzija, školskog sporta,
- složen obrazovni sistem Srbije,
- reforma srednjeg stručnog obrazovanja,
- rad školskih uprava,
- upravljanje školama,
- materijalno-tehničko stanje škola,
- materijalni položaj profesora,
- strukovno i sindikalno organizovanje profesora.
- organizacija školstva na Kosovu i Metohiji.
Liberalizacijom društva u poslednjih nekoliko decenija, pojavom mnogih antivrednosti i njihovim svesnim forsiranjem, uloga škole je marginalizovana, a status profesora, koji su najodgovorniji za pravilno odvijanje obrazovno-vaspitnog procesa, postao neprimeren društvenom značaju školstva. Profesori, iako su najobrazovaniji deo društva i obavljaju izuzetno odgovornu društvenu delatnost, danas su ljudski i materijalno poniženi. Unižavanje profesije obavlja se združenom kampanjom političkih subjekata, medija i nadležnih institucija, često neosnovanim optužbama da su profesori nekompetentni i da su im zarade opterećenje za budžet. Profesori, najmanje svojom krivicom, više nisu autoriteti za učenike, roditelje i širu javnost. U eri demokratije i slobode govora, kada su svi „pozvani“ da kažu mišljenje o bilo čemu, često i o onome u šta se nimalo ne razumeju, reč profesora postala je samo jedan od glasova koji prolazi nezapaženo, jer nema većinu u moru mišljenja nekompetentnih. Ne samo da njihova reč nema značaj van prosvetnog sistema, već je ona marginalizovana i u okviru samog sistema u kome su profesori glavni stub. Već dugo se nipodaštava njihovo znanje i uloga, dok prednost u odlučivanju o bitnim pitanjima nastave, i uopšte obrazovno-vaspitnog procesa, često imaju oni koji su vrlo malo ili nimalo radili u školi. Iz ovoga proizilazi nedovoljno dobro prosvetno zakonodavstvo.
Prosvetna stvarnost je u znaku povećanja prava učenika i istovremenog smanjenja njihovih obaveza. Umesto da prava proističu iz obaveze, potenciraju se prava, dok se obaveze iz dana u dan sužavaju. Posledica toga je smanjenje kvaliteta nastave, nedostatak opšte kulture učenika, i, što je najbitnije, nedovoljno vaspitno utemeljenje omladine.
Poseban problem u školama je nedisciplina učenika, od vršenja verbalnog i fizičkog nasilja prema drugim učenicima, preko nepoštovanja nastavnog procesa i ometanja nastave, do vršenja nasilja nad profesorima. U nekim školama ne sprovodi se dobar vaspitni rad sa učenicima koji prave vaspitne probleme.
Bezbednosno pitanje u školi je jedno od najbitnijih. Ono može da bude rešeno jedino političkom voljom da se društvo oštro obračuna sa kriminalom, u koji spada i maloletnički kriminal i kriminal koji ima za cilj nanošenje štete maloletnicima (distribucija narkotika u krugu škola i sl.).
Uloga roditelja
U eri demokratizacije društva roditelji su dobili značajniju ulogu u obrazovnom sistemu. Oni su, u većini slučajeva, dobra podrška školi, sarađuju sa profesorima, jer su svesni da samo zajednički rad može da dovede do dobro obrazovanog i vaspitanog deteta. Nažalost, postoje i drugačiji primeri. Manji deo roditelja koristi veće proklamovane slobode da zaštiti učenike od učenja i lepog ponašanja. Postoje slučajevi otvorenog pritiska roditelja na profesore.
Školovanje nastavnog kadra u Srbiji je organizovano u okviru matičnih fakulteta. Veliki nedostatak je nepostojanje matičnih katedri koje bi se na kvalitetan način bavile problemima metodike i didaktike datog predmeta. Problem kompetentnosti nastavnika koji rade u nastavi, odnosno višak ili manjak kompetentnih kadrova koji predaju odgovarajuće predmete u školama, duži niz godina se zataškava, iako ozbiljno narušava naš obrazovni sistem.
Osavremenjavanje nastavnih planova i programa je veoma bitna komponenta stalnog napredovanja obrazovnog sistema. U školama su evidentni problemi u odnosu pojedinih direktora škola i profesora prema novim metodama rada, korišćenju savremenih nastavnih sredstava, u nedovoljnoj okrenutosti ka inovacijama u nastavi. Zastareli koncept nastave po principu „tabla i kreda“ još uvek se praktikuje u jednom broju škola. Ima profesora koji ne vode dovoljno računa o promenama u društvu i nauci u poslednje dve decenije, samim tim i novim interesovanjima omladine. Umesto da i oni prilagode svoj način rada novim generacijama, imamo situaciju da su generacijske razlike mnogo više izražene nego što je to prihvatljivo. Često se, i u onim predmetima u okviru kojih je to ostvarljivo, ne izvode demonstacioni ogledi ili mali eksperimenti, i ne koriste nastavna sredstva (karte, mape, video projektor i sl.).
Iako je neophodno da udžbenici prate nove sadržaje predmeta i načine realizacije gradiva, preveliki broj udžbenika dovodi do konfuzije i ne doprinosi kvalitetu. Izdavačke kuće se bave lobiranjem nastavnika, te često dolazi do nepotrebnih problema. Sam način odobravanja udžbenika, koje sprovode komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), nedovoljno je javan i kvalitetan.
Stručno usavršavanje nastavnika, iako zakonska obaveza, je stihijsko i nekvalitetno. Veoma je sporan kvalitet odobrenih seminara, koje odobrava Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), sami realizatori su često nekompetentni, a teme seminara i način prikaza takav da se ne mogu primeniti u školskoj praksi. Matični fakulteti i odgovarajuća stručna društva su neprihvatljivo slabo zastupljeni u ovoj oblasti. Napredovanje nastavnika, iako omogućeno zakonom, u praksi se praktično ne sprovodi, iako bi ozbiljno praćenje usavršavanja i napredovanja nastavnika pomoglo, ne samo unapređivanju nastave, već i izboru najkvalitetnijih kadrova za direktore škola i članove školskih uprava.
Poseban problem je rad sa učenicima sa posebnim potrebama, gde je izvođenje individualnog obrazovnog programa (IOP) često neodgovarajuće, niti dovodi do dobrih ishoda. Remeti se nastavni proces, te je ozbiljno ugrožen rad nastavnika sa ostalim učenicima. U ozbiljnijim slučajevima je neophodno angažovanje dodatnih stručnjaka defektologa.
U školama problem predstavlja i nepostojanje usaglašenih kriterijuma prilikom ocenjivanja. Donošenje standarda za pojedine predmete može samo delimično pomoći. U školama je prisutna i preopterećenost profesora različitim administrativnim obavezama, koje mogu da, čak, remete redovne nastavne aktivnosti.
Organizacija izbornih predmeta nailazi na brojne probleme. Verska nastava i građansko vaspitanje nisu organizovani na pravi način. Osnovi informatike i računarstva moraju mnogo ozbiljnije da se izučavaju. Predmeti čiji sadržaji mogu da ostave negativne posledice na mlade naraštaje, u smislu negiranja tradicionalnih vrednosti, ne treba da se uvode (seksualno vaspitanje). Umesto toga, poželjno bi bilo uvesti predmet koji bi promovisao porodične vrednosti, u cilju dugoročne borbe protiv niskog nataliteta i izuzetno visokog broja abortusa u Srbiji.
U pojedinim školama nema dovoljno vannastavnih aktivnosti. Organizacija ekskurzija je suočena sa velikim brojem administrativnih problema i često predstavlja noćnu moru za nastavnike. Iako su mogućnosti za razvoj školskog sporta velike, do sada one nisu iskorišćenje, a svedoci smo i brojnih zloupotreba školskog prostora i imovine.
Obrazovni sistem Srbije je nefunkcionalan
Složenost obrazovnog sistema Srbije predstavlja kočnicu modernizaciji i boljoj organizaciji prosvete. Obrazovni sistem Srbije čine Ministarstvo prosvete sa školskim upravama, Nacionalni prosvetni savet (NPS), Savet za srednje stručno obrazovanje (SSSO), Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (ZVKOV), direktori škola i nastavnici. Ministarstvo, saveti i zavodi nisu definisani sa dovoljno jasnim ingerencijama, te se javlja veliki broj protivurečnosti. Obrazovni sistem Srbije je napravljen tako da ne funkcioniše sa ciljem dobre organizacije, kontrole, modernizacije obrazovanja.
Najbolji primer nefunkcionalnosti sistema obrazovanja u Srbiji je reforma srednjeg stručnog obrazovanja. Predloge novih nastavnih planova i programa sačinjavaju nestručne komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) zajedno sa zajednicama škola koje čine direktori škola, i upućuju ih na usvajanje u oba saveta, pri čemu NPS odlučuje o 40%, a SSSO o 60% predmeta. Potpuna neusklađenost, nepostojanje komunikacije i usaglašavanja između dva saveta dovodi do katastrofalnih rešenja, koja mogu imati dugoročne štetne posledice.
Rad školskih uprava nije na zadovoljavajućem nivou. Pošto su one ispostave Ministarstva prosvete, od njihovog rada zavisi kompetentnost novoprimljenih nastavnika, kvalitet obrazovnog i vaspitnog rada nastavnika, ali i kontrola rada direktora škola. Sve to može da se podigne na viši nivo.
Upravljanje školama je ozbiljan problem vezan za način izbora direktora i kontrolu njegovog rada. Veliki broj direktora je postavljen, ne na osnovu rezultata rada, već po političkoj liniji ili pripadnosti određenim interesnim grupama. Česti su slučajevi zloupotrebe, pogotovo po pitanju zapošljavanja, izdavanja fiskulturnih sala i sl.
Materijalno-tehničko stanje škola, pogotovo u manjim sredinama, a često i u gradovima, jedva da zadovoljava osnovne uslove. Škole nisu dovoljno opremljene savremenim nastavnim sredstvima, nemaju dobre tehničke uslove za rad (zastarele klupe, stolice, toaleti, prozori…). Poseban problem predstavljaju male seoske škole ili isturena odeljenja, gde su uslovi rada, često, apsolutno neprihvatljivi. Školske laboratorije su neopremljene, a često jednu prostoriju deli više predmeta, tako da je rad veoma otežan. Problem je i preopterećenost nekih gradskih škola, gde je preveliki broj đaka u odeljenjima.
Materijalni položaj profesora je nesrazmeran značaju ove profesije. I pored toga što je društvo siromašno, potrebno je veće izdvajanje za obezbeđivanje pristojnog života onima koji su pozvani da svojim obrazovanjem prave civilizacijski napredak u društvu. Nažalost, u našem društvu znanje odavno nema odgovarajuću vrednost. A bez znanja je nemoguće da se obavlja bilo koji posao. Znanje je osnova za funkcionisanje i napredovanje društva, i zato društvo mora da se postara da oni koji ga prenose budu adekvatno i nagrađeni. Bitan je još jedan argument: oni koji brinu o drugima, moraju i sami da budu zbrinuti. Profesori ne vode računa samo o svojim porodicama, već o široj društvenoj zajednici. Brige njihovih učenika su i njihove brige. Oni su ti koji delimično preuzimaju ulogu roditelja kada pravi roditelji zaborave na svoje dužnosti. Često profesori predstavljaju jedino svetilo za učenike koji žive u rasturenim porodicama ili u teškim materijalnim okolnostima. Oni tako nisu više samo izvor znanja, već i pomoć, uteha i često jedina nada jer socijalne službe, koje bi trebalo da se bave ovim problemom, nemaju dovoljno kapaciteta. Ako se sa ove pozicije sagleda uloga profesora, onda je jasno da društvo mora mnogo više da ceni takve napore.
Postoji problem u organizovanju profesora koji nemaju svoju jedinstvenu strukovnu organizaciju koja bi na pravi način zastupala njihove interese. Strukovne organizacije profesora pojedinih predmeta često ne pokrivaju celu teritoriju Srbije, niti su aktivne u oblastima bitnim za rad škola (usavršavanje nastavnika, rad sa talentovanom decom i sl.). Sindikati u prosveti su rascepkani i nejedinstveni, te ne uspevaju da na odgovarajući način zaštite interese prosvetara.
Postoje problemi koje traže duži rok za rešavanje, i problemi koji mogu da se reše za relativno kratko vreme.
Savet za obrazovanje i nauku Dveri