Kad samo jedna godina u odeljenju sjajnog pedagoga – odredi životni put

jul 5, 2023

Davne 1977. godine postao sam đak prvak, ubrzo nakon toga i pionir. I pored bojazni mojih roditelja, jer sam bio nestašan predškolac, postao sam odličan učenik, koji se u školi primerno ponašao. Ne sećam se previše detalja iz prvog razreda, ali znam da je učiteljica Tereza doprinela tome. Nas trideset i četiri učenika naučila je da čitamo, pišemo, računamo, prepoznajemo geometrijske oblike, crtamo, pevamo… Naučila nas je da poštujemo starije i volimo svoje drugove i drugarice.

Foto: Canva

U to vreme ona je vodila samo učenike prvog razreda. Prelaskom u drugi razred, napustili smo školsku zgradu koja je bila namenjena samo đacima prvacima, kao i učiteljicu Terezu. Posle nje imali smo učitelja i dve učiteljice, ali ta jedna zajednička godina bila je dovoljna da se naše prve učiteljice uvek rado sećamo i da je pozovemo na naše susrete generacije.

Imao sam sreće da se po završetku studija odmah zaposlim u mojoj osnovnoj školi. Tih četrnaest meseci, koje sam radio kao zamena, moja prva učiteljica bila mi je koleginica. I dalje je radila nesmanjenim entuzijazmom kao i onda kada sam bio njen đak. A onda, septembra 1995. godine, učiteljica Tereza je otišla u penziju, a na njeno mesto, na neodređeno vreme, primljen sam ja. Za mene je to bila izuzetna čast, a verujem da se i ona ponosila time što na njeno mesto dolazi bivši učenik.

Moja prva učiteljica zvala se Terezija Palinkaš. Preminula je proteklog vikenda, 30. juna, u 83. godini života. Sahranjena je dan kasnije, ali ne u Bezdanu, gde je provela radni vek i najveći deo života, već u Bačkom Monoštoru, gde je rođena.

Tek na sahrani shvatio sam koliko malo znam o mojoj učiteljici. Nisam znao da je rođena u Monoštoru, nisam znao da joj je devojačko prezime Sajder, niti da, osim ćerke, ima i sina.

Sahrana je bila dirljiva i bila je slika naše tužne stvarnosti. A stvarnost je ta da su kod kuće ostali ostareli roditelji, a deca i unuci rasuti su po svetu. Od uže porodice, učiteljicu Terezu ispratila je samo najmlađa unuka, Daša. A Daša je bila moja učenica i zbog toga mi je bilo još teže dok sam joj, uplakanoj, izjavljivao saučešće.

Od učiteljice su se oprostili mahom njeni bivši učenici različitih generacija i nekoliko kolega. Najdirljiviji trenutak bio je kada se okupljenima obratio stariji čovek, čije ime nisam zapamtio. On je, kao i učiteljica Tereza, bio učenik 182. generacije, tada petogodišnje, Učiteljske škole u Somboru. Govorio je o njoj i njihovim školskim danima, zbog čega su mnogi, ponovo, zaplakali.

Naše učiteljice više nema, ali ostaje večna uspomena na nju. Dok žive njeni đaci, živeće i sećanje na nju. Hvala joj za sve što je uradila za mnoge generacije bezdanskih đaka.

Nek počiva u miru!

Autor: Roland Vučinić, učitelj iz Vojvodine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Kad samo jedna godina u odeljenju sjajnog pedagoga – odredi životni put"

  1. Velja kaže:

    Ovako je bilo nekada a sada? Zasto smo promenili i odbacili ono sto je bilo dobro? Zasto je sve otislo naopako od kada su se u skole zaposlili pedagozi i psiholozi?

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama