Pismeni zadatak iz srpskog jezika – autor: moja kćer, treći razred osnovne škole:
Smešni doživljaj
Juče smo svi iz naše porodice krenuli u jednu prodavnicu cipela.
Ušli smo u tu predivnu radnju punu dobro napravljenih cipela, čizama i ponekih sandala. Došli smo ovde samo zbog mene i mog brata. Jedini je on trčao po radnji, rušeći sve pred sobom. Naravno, mene je mama zaposlila da ga uhvatim. Ali to se obično završava ovako: ja sa čvorugom na glavi, a moj brat sa modricom na dupetu. Tužno sam odskakutala do jednog štanda i ugledala svoju sudbimu. Najbolje cipele na svetu! Bile su plave boje i sa puno sitnih otvora na sebi. Uzela sam ih i odnela mami. Onda sam od uzbuđenja lupila o zid i dobila još jednu čvorugu. Mama i tata su isprobavali na bratu milion cipela, kao da traže deo za automobil, ali su posle svog tog mučenja uspeli da nađu prave. Tada sam ja došla na red. I tako smo isprobavali i isprobavali, tako da smo se našli u moru cipela. Kada su ušli tata i brat, čulo se nešto kao trt iz brata. Mama je brzo platila cipele i brzinom svetlosti smo otišli kući.
Nadam se da se nismo puno obrukali!
Ništa nije slagala, nadam se da će učiteljici biti smešno i da će ono dupe i trt da shvati kao pesničku slobodu. Jaka trojka, najmanje.
E, sad moj sastav:
Prošlog vikenda smo porodično otišli u prirodu. Divan dan, sunce, zvezdarska šuma olistala, cvetići izmileli, deca u ekstazi… Onda red parkića, red fudbala, red košarke, red badmintona, red puf, pant…Pa sokić, pa banane, pa keksići…idila. Onda najzabavnija igra – popni mamu na drvo, jer mama posle ne ume da siđe, a to je tako smešnoooo!
Onda idemo u restoran na ručak (jupi, ne moram da kuvam!). Opet sve na nivou, baštica, pićence, čak i neki davno izgubljeni prijatelj. Što su vam slatka deca. I lepo vaspitana. Naručujemo juneću čorbicu, nema jaja, sin je alergičan. I svašta nešto. Donose čorbicu, al u njoj graškići. I na to je alergičan. Muž saseca moju pobunu u startu, ništa mu neće biti, povadi to što se vidi. Važi, ali znam da je sunovrat krenuo. Pojedosmo sve, čist vazduh otvara apetit. Tri minuta kasnije mali reče kh, kh i kreće rigoleto. Iskusno prvi mlaz hvatam u ruke, kod drugog već podmećem tanjir (pozavideli bi mi i oni Kinezi iz cirkusa, oni što vrte tanjire). U restoranu muk, svi gledaju u nas, očekujem aplauz. Odlazimo u wc da se properemo i da nas zaborave. Po povratku, mali uzima čašu da popije malo vode, al ona prokletnica klizi i pada na kameni pod uz najjači mogući cangr na svetu! Opet svi u nas, čak i onaj prijatelj sažaljivo vrti glavom. Konobar donosi ostatak hrane, uzima tanjir s povraćkom, nijedan mišić mu se ne pomera na licu. Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo, al eto i čašu smo razbili…Ma nema veze (ovima zauvek zabraniti pristup objektu, slikati ih i razdeliti slike osoblju), deca su to…
Nadam se da se nismo puno obrukali!
A uveče, kad ih napokon onesvestimo, gledamo ih kako spavaju i hoće srce da nam iskoči iz grudi od ljubavi. Molim vas, tiho, da se ne probude, da danemo malo dušom. Sutra je novi dan.
Izvor: blog.b92.net