Šta god da se desi detetu, mama je odgovorna. Mama je ta koja odlučuje kada će dete jesti, kada spavati, kada će ići kod lekara i sve ostalo. Dete, naročito novorođenče je potpuno nemoćno i zavisno od majke.
Kada sam izašla iz porodilišta osećala sam se uplašeno i zbunjeno. Trebao mi je neko da mi kaže: „sad ga podoj“, „sad ga presvuci“. Neke mame imaju takvog „vodiča“ – svoju majku ili svekrvu, ali znam dosta žena koje su, kao i ja same.
Sticajem, nesrećnih, okolnosti devetog dana smo Junior i ja ostali u dečijoj bolnici, zbog upale pupka. Tri dana i tri noći neprekidno sam plakala. Krivila sam sebe zbog upale. Mislila sam da sam najlošija majka, kada sam dozvolila tako nešto.
Toliko sam bila slomljena da sam imala sve manje mleka, pa sam počela da dete hranim adaptiranim. To je za mene bio potpuni poraz.
Da zlo bude veće na našem odeljenju je bila jedna medicinska sestra koju Junior očigledno nije „voleo“. U njenoj smeni dete je toliko plakalo da nisam znala šta da radim. Umesto da mi pomogne, ona mi je stalno govorila: „smirite to dete!“, „dete treba uobročiti!“, „dajte ga ovamo, kad vi ne znate, ja ću ga smiriti!“. Kao prvo, dete ima deset dana i nemoguće ga je uobročiti. Još uvek i on i ja učimo (da dojim i da sisa)! Kao drugo, od stresa gubim mleko. Kao treće ne mogu da sedim, tek sam porođena, pa dete dojim stojeći. Kao četvrto po ceo dan moram da stojim jer za majku u bonici nema krevet, a ja ne mogu da sedim. Spavamo, ako se to uopšte može nazvati spavanjem, od 22h do 5 h i to po nas dve ili tri na krevetima za kampovanje. Taman kada se opustimo (jer u takvim uslovima nema spavanja) medicinske sestre dođu da deci daju terapiju i onda nastane opšta vriska ( jer po neki lek, dat direktno u venu na brzinu, toliko peče da deca vrište). I kao peto ona ga je smirivala tako što mu je stavljala čepić protiv bolova – mada dete nije imalo grčeve i taj ga čepić nije smirivao. Smirivao se kada ona ode kući. Mislila sam da ću poludeti.
Trećeg dana, ne znam šta se desilo, ali se nešto očigledno desilo (kvantni skok, recimo). Nisam više plakala. Shvatila sam da je dete moje! Dete je samo moja briga. Imam pravo da potpišem i odvedem dete kući. Šta god da se desi ja sam odgovorna.
Neprijatnost, jer mi dete plače, više nisam osećala. I druga deca su plakala, pa se ja nisam bunila. Niko do njih (sem jedne divne žene, majke) nije hteo da mi pomogne, nije ni morao, ali je bilo onih koje su podbadale, savetovale, pametovale, lupetale. Tog trećeg dana sam odlučila da se samo ja pitam i samo ja odlučujem o mom detetu. Tog dana sam odlučila da ću dojiti. Tog dana sam ih sve oterala u tri lepe i smogla snage da sednem. Tog dana sam obnovila vezu sa svojim detetom, koju sam od tuge, griže savesti, strtesa, bespomoćnosti počela da gubim. Tog dana sam shvatila da sam potrebna svom detetu i da ničiji savet više nikada neću slušati. Majka ima čulo za svoje dete, i samo ona može da oseti potrebe svog deteta. Dete ima čulo da oseti svoju majku. To je taj tanani mehanizam, koji nam je priroda dala. Ne dozvoljavam nikome da mi kaže „zašto dete nema rukavice?“, „obuci ga hladno mu je“ ili nešto treće – ja sam mu majka, ja sam odgovorna. Vi rodite sebi pa ga oblačite, hranite, brinite! Ovo je moje i samo moje dete!
Izvor: Drmama