Koliko je toga pogrešnog u svetu, društvu, u kom se dešava masovna tuča roditelja dok deca gledaju prestravljena, valjaju se u blatu i od straha čupaju kosu?
O čemu ti roditelji u tim trenucima razmišljaju? O dobrobiti svoje dece sasvim sigurno ne.
Nekom je, možda, smešno. Svašta, potukli se zbog sporta, pa još dečjeg.
Ali, šta se zapravo krije iza jednog ovakvog incidenta (a o njima čitamo često) koji je, možemo slobodno reći, poraz modernog roditeljstva, onog koje gaji velike ambicije za svoju decu?
„To je još jedan dokaz u nizu da su odrasli ukrali deci igru, hobi, detinjstvo. Gde god se okrenem vidim isto – odrasle (trenere i roditelje) koji decu koriste kao produženu šansu da se ostvare u sportu, školi, umetnosti, da se druže.“, – kaže za naš portal pedagog Snežana Golić i dodaje:
„Odrasli su ti koji preuzimaju dečije uspehe osećajući ih kao svoje, stide se njihovih neuspeha i nespretnih grešaka na kojima bi deca trebalo zdravo i bezbrižno da rastu i uče. Utakmica, bez nadzora roditelja, gotovo da više ne postoji. Kada je korona bila nada da će deca malo igrati za svoju dušu, bez publike, neko se setio „lajv strima“ (prenosa dečjih utakmica uživo). Jezivo.“ – iskrena je naša sagovornica.
Snežana je pedagog sa dugogodišnjim iskustvom i predavač u Pokrajinskom sekretarijatu za sport u Novom Sadu, na predmetu Osnove pedagogije u sportu. Radila je i u školi i vrtiću, a sada ima svoj razvojni centar u Novom Sadu, gde radi sa čak 300 dečaka i devojčica učeći ih važnim životnim veštinama, ulivajući im samopouzdanje i spremajući ih upravo za život u društvu koje nije uvek naklonjeno onima koji žele da slede svoje snove.
„Kada samo pomislim na pritisak koji stvara prisustvo rodbine do trećeg kolena, na svakom meču, žao mi je dece. Deca nisu ni okušala igru igre radi. Ne znaju šta je to. A još kada se odrasli vređaju, svađaju i tuku, što danas nije retkost, već pravilo, hobi postaje idealno mesto za razvoj anksioznosti i gubitak samopouzdanja, umesto da je zdrav za decu, u svakom smislu. Fizičko i psihičko izrabljivanje dece zarad rezultata je najčešći slučaj. Još ne znaju da plivaju i da se okupaju sami, ali imaju dres sa prezimenom i uče engleski. Čast izuzecima, koji teško opstaju na pijaci trenerskih i roditeljskih ambicija.“ – kaže Snežana.
Ona veruje da bi utakmice s publikom trebalo da se dešavaju maksimalno pet do šest puta godišnje, a da ostale aktivnosti tokom godine budu samo dečje. Zvanična takmičenja do 12. godine, kaže, treba zabraniti zakonom, što su neke zemlje već uradile.
„Po prirodi, a i opredeljenju sam optimista, ali ako pričamo o sportu za decu od 5 do 13 godina situacija je dramatična. Kasnije još gora, ali su deca, bar koliko toliko, svesna i zrela.
Ponavljam, postoje i dalje klubovi gde deca uživaju bez opreme od 20.000 dinara, bez preskupih turnira i publike svakog vikenda, ali su prava retkost. Kako se to desilo? Pedagoške neznalice i koristoljubivi pojedinci su obmanuli naivne roditelje, eto kako. Najlakše mete su roditelji koji pored sporta nisu ni prošli, a sada se preko dece nadograđuju.“ – objašnjava naša sagovornica i dodaje:
„Sa 15 godina deci je 10. takmičarka sezona, umorni su, povređeni više puta, konstantno pod pritiskom, nikad dovoljno dobri tati sa stomakom koji „živi“ na ogradi terena i treneru koji nikada nije igrao pred TV kamerama… Ponavljam, čast izuzecima, ali malo ih je.“ –
Ona kaže da je pogrešan i onaj pristup roditelja koji često možemo da čujemo, gde kažu „NAŠ trener, MI smo pobedili.“, „Juče SMO imali utakmicu, bili SMO odlični.“
„Čija je to priča i zašto ste stalno tu? Trebalo bi da mi, odrasli, imamo svoje hobije i u njima da uživamo, dok su deca na drugom kraju grada sa svojim vršnjacima i EDUKOVANIM, PSIHIČKI STABILNIM trenerima. Ne nadam se da će se to desiti u narednih 10 godina, bar. Do ne daj Bože nekih samoubistava, kada ćemo početi svi da razmišljamo kako je toj deci… Jako sam ljuta i tužna.“ – iskreno kaže Snežana Golić.