Pre mnogo godina, vaspitači, učitelji i nastavnici (tada profesori), pedagozi, psiholozi, a posebno direktori, imali su pravo da u školi reaguju kako god procene da je potrebno. Većina je štitila decu i sebe od nasilnika i “nasilnika” danas nezamislivim metodama.
Među onima koji su u to vreme odrastali, mnogo ih je koji se toga sećaju sa setom, jer su se osećali bezbedno. Ako se ponašam u skladu s pravilima škole – bezbedan sam, neće me dirati nastavnici.
Ali ni Pera, kog tata tuče svaku noć, neće moći na meni da iskaljuje svoj (razumljivi) bes. Nasilni drugar (bez obzira na uzrok i psihološku opravdanost) neće smeti da maltretira ni moje nastavnike, ni mene, ni spremačice, ni kuče u dvorištu. Njegov problem ostaje njegov, van zidina i interesovanja škole.
“Marš napolje” se koristilo koliko i “Dobar dan” u službi obezbeđivanja mira na časovima.
Da li su deca napolju obila trafiku, ukrala auto ili nekoga tukla? Ne zna se, a nije ni bitno jer su upisani da su napolju.
Drugoj grupi dece i tada i dan danas sve to je bilo stresno i nije im delovalo kao “pravda”. Tako je to bilo. Debata, na tu temu, mogla bi trajati beskonačno.
Ali…
Pre mnogo godina jedan nastavnik je bio strašno nervozan. Privatni problemi savladali su profesionalizam. Za ručak je bio pasulj. Nestašni Mika iz šale je drugaru u tanjir ubacio parče hleba.
Nastavnik, već nervozan zbog privatnih problema, besno je iščupao Miki pramen kose, ubacio u tanjir i rekao – jedi.
Ovaj priča je istinita. Jedan po jedan, ispadi POJEDINACA učinili su da nastavnici izgube sva prava.
“Okomiće mi se na dete” je, tad davno, zaustavljalo mnoge roditelje u borbi za bilo kakva prava mladih. To se nije smelo ni pomisliti. Popravni ili isključenje dolazili su lagano, kao 2 i 2. Glasanje na sednici i ćao. Problematičan đak je isključen, društvo dobija novi problem, ali konkretna škola nema više ništa sa tim. Ulica će rešiti bolje.
Danas, trpimo velike posledice gubljenja nastavničkih prava, autoriteta i uticaja. Dakle, početak i kraj je u selekciji kadra, kom bi smeo da “odrešiš ruke”. Poenta je u tome da se ljudi kao nastavnik koji je počupao Miku ne smeju nikad zaposliti u školi niti raditi s decom.
Sledeći put kada kažete da je šteta što danas više nije kao pre, setite se i Mike, ali i Pere, njegovog tate i njegove žrtve…
Treći model nama treba, s pravom nazvan ZLATNA sredina.
Autor: Snežana Golić, pedagog