О ситуацији у просвети, штрајку, смањењу плата, усавршавању и семинарима, екстерној контроли и новом закону разговарали смо са Снежаном Марковић, државним секретаром у Министарству просвете, науке и технолошког развоја. Професором математике, просветним радником, аутором више пројеката, радова и поглавља у уџбеницима о употреби информационих технологија у настави и о интернету.
З.У: Тренутна ситуација на релацији синдикати – просветни радници – министарство је веома затегнута, а Зелена учионица најчешће преноси ставове синдиката и просветних радника. Желели бисмо да чујемо и како цела ова ситуација изгледа из угла Министарства?
С.М: У медијима је углавном присутна подела „угао синдиката“ и „угао министарства“- а то је антагонизам који постоји само ако се посматра аспект  „повећати или смањити плату“ и то кроз сасвим упрошћене, „црно-беле“ наочаре. Питање расподеле плата је само један од многих сегмената рада Министарства, али са врло уским маневарским простором – имамо задати финансијски оквир, мноштво обавеза које се морају испунити и мноштво важећих прописа који се не могу преко ноћи променити. Уз сву креативност која се може уложити и прерасподелу тога што имамо, да би се ишта суштински променило потребно је променити велики број закона и подзаконских аката, а све што се планира  у буџетском смислу мора да се испланира на бази важеће регулативе током новембра и децембра за читаву следећу годину. Кад томе додамо и нашу специфичност да планове везујемо за школску годину (a финансијска планирања су везана за календарску годину), онда је јасно зашто се ништа не може променити брзо. Додатну препреку представља недостатак информационог система због чега имамо хроничан недостатак валидних података на основу којих би доносили одлуке засноване на чињеницама а не на субјективним проценама.
З.У: На место државног секретара просвете сте дошли у тешком, неки би рекли и незахвалном тренутку, када се просветним радницима плате смањују, уместо да се повећавају. Колико је ваша позиција у овом тренутку захтевна и шта вам је најтеже у послу који обављате?
С.М: Нисам се раније бавила политиком. Прихватила сам посао свесна да то значи много рада, учења, одговорности, изложеност јавности. Веома је захтевно, ако сте математичар и информатичар, оријентисан на праксу и рад са децом, да уђете у сву ту разноврсну проблематику – правну, финансијску, политичку. Лично, кад ми је нешто тешко, не волим да се жалим већ да решавам проблем, али, пошто сте ме већ питали, признаћу –  у првом моменту ми је било најтеже кад сам, буквално као „приправник“ дошла у ситуацију да организујем рад и задајем посао људима који се тим послом баве професионално годинама. Затим, тешко је донети одлуку ако знате колико могу да буду далекосежне последице те одлуке, поготово у нашој ситуацији када немамо информациони систем па самим тим ни поуздане податке на којима можемо да заснивамо одлуке. Најтеже од свега ми је, међутим, кад видим невољу и неправду у којој не могу да помогнем. Колико год обимни, закони и правилници увек „испусте“ неки посебан случај где је очигледно и логично једно решење а закон то не признаје – без обзира на то да ли је у питању нечија стручна спрема, промена посла, стипендија, помоћ запосленом. А ми не можемо да помогнемо јер закон није предвидео баш „тај случај“. Тешко ми је и кад као представник Министарства одем у неку школу и видим у каквом су стању зграда, двориште, учила, а ми, иако би то звучало логично, немамо ни правни основ ни финансијска средства да тим школама помогнемо. Та немогућност, немоћ, да поправимо нешто што је очигледно „поправљиво“, само зато што немамо инструмент којим би то урадили, ми најтеже пада.
З.У: Да ли нам можете изнети свој став о смањењу плата просветним радницима? Не став државног секретара, већ неког ко је годинама у просвети.
С.М: Не годинама већ од рођења – родитељи су ми просветни радници тако да јако добро разумем  живот школе. Људи који су кроз школу прошли само као ученици то тешко могу да разумеју. И пре него што сам била ђак, уз мајку, гимназијску професорку физике (тада је важила терминологија учитељ-наставник-професор) и оца географа, директора основне школе, у кући се увек много разговарало о школи. Школе сам познавала „од подрума до тавана“.  Свакако, не могу да раздвојим став просветарског детета, ученика и наставника од садашење улоге државног секретара у просвети, већ само да кажем свој, потпуно лични став. Не знам како се то десило да је, већ дуги низ година, образовање постало трошак а не инвестиција и како се то десило да струка која има највећи проценат високо-школованог кадра има тако ниске плате које се годинама нису повећавале. То свакако није добро а одговорност сносимо сви – неко мање неко више.  Плате су смањене свима – можемо да дискутујемо о томе да ли је требало линеарно или не и колико, о томе ко има право да одлучи којој струци треба више или мање одузети. Међутим, оно што сматрам дубоко погрешним већ деценијама при одређивању плата у просвети је „уравниловка“.  Од оних који раде и много више него предвиђених 40 сати недељно, преко савесних и коректних који раде таман толико колико је превиђено до, на жалост, али морамо признати и оних који раде много мање (и лошије) него што треба, сви имају исту плату која се разликује само по годинама стажа што није уопште гаранција квалитета. Плате јесу мале, несразмерне у односу на одговорност, важност, стручност и улогу наставника у животу сваког младог човека, али у односу на финансијску ситуацију у земљи, презадуженост која се стварала деценијама, стање у привреди, по свој прилици не постоје могућности за више.
З.У: Знамо да сте учествовали у преговорима са синдикатима, који веома тешко иду. Шта бисте могли да кажете о досадашњим преговорима и можете ли да дате било какве прогнозе?
С.М: Нисам учествовала у преговорима са синдикатима ако мислите на преговоре о ПКУ. Одржан је велики број тих састанака. Ја сам само у два наврата присуствовала  –  на почетку првог састанка о ПКУ и у делу једног на којем сам указала на неопходност усклађивања ПКУ са важећим ЗОСОВ-ом а не са пројекцијом будућег Закона. То је премало да бих могла да кажем нешто више о тим преговорима и прогнозама. Међутим, у раду радне групе која је радила на уобличавању предлога измена ЗОСОВ-а било је представника четири репрезентативна синдиката и ту је атомсфера била веома радна, конструктивна и пријатељска. Неретко се дешавало чак да се неки представници министарства боље усагласе са представницима синдиката него међусобно. Људи који су учествовали у тој радној групи су били врло сараднички расположени тако да сам увек бивала затечена непријатељским изјавама и текстовима у медијима који ми се нису уклапали у слику коју сам стекла непосредно. Није ми јасно шта се то деси након завршетка састанка…
З.У: Сидикати су изјавили да су приликом састанка за потписивање ПКУ били уцењени прекидом штрајка. Како то објашњавате?
С.М: Реч „уцена“ је прилично тешка. Ја ту изјаву нисам чула ни прочитала (што не значи да није изречена, само ми је можда промакла). Ако и јесте изречена онда бисмо слично, али у супротном смеру,  могли да протумачимо и атмосферу у којој је рађено и на ЗОСОВ-у, па ситуацију са незакључивањем оцена…
З.У: Вероватно сте упознати с тим шта већина радника мисли о семинарима које мора да похађа. Појавила се вест у медијима да ће семинари бити укинути. Да ли је то тачно?
С.М: Не знам шта већина просветних радника мисли о семинарима нити то ико заиста зна. До сада није спроведено ниједно непристрасно истраживање на ту тему. Не знам одакле икоме идеја да ће стручно усавршавање запослених у просвети бити укинуто. То је потпуни апсурд – да неко чија је животна мисија учење и подучавање не треба и сам да учи!?! Не могу да замислим да иједан савестан наставник заврши факултет и наредних 35 година само ради наставнички посао увек на исти начин са истим сазнањима –  наведите ми бар један наставни предмет у којем је то могуће! Ако мислите на текст из „Курира“ који сте недавно пренели и на „Зеленој“ ту већ можемо подоста да полемишемо, ако је уопште потребно (погрешна (зло)намерна или само неука интерпретација нестручној јавности како неко некога приморава да плати „обавезан“ скупи семинар чији предавачи износе врло дискутабилне ставове). Оно што је тачно у вези са евентуалним променама у домену стручног усавршавања је да ЗУОВ тренутно ради на предлозима измена Правилника али тај предлог још није стигао до Министарства па не могу да се изјасним по том питању.

Вратила бих се, међутим, на већ више пута поменути феномен да лоше вести и критике, основане или не, лако нађу пут до јавности док позитивни примери, прикази успешних колектива и појединаца нису занимљиви… Верујем да ће и овај текст више мотивисати на коментарисање критичаре него оне који су сагласни са ставовима које износим.  Како немамо ни информациони систем ни валидно истраживање на ту тему, могу да говорим само на основу искуства које имам из школе у којој сам радила и са семинара у којима сам учествовала као аутор, реализатор или полазник. Има наставника који немају ни сат „званичног“ стручног усавршавања, има оних који настоје да „сакупе“ толико колико им треба да задовоље форму, али, неки би се изненадили колико има оних који су „сакупили“ много више од обавезног броја сати и још више разних што домаћих што страних обука и конференција које уопште нису „акредитоване“ и, што је најлепше, у томе истински уживају…
Слажем се да садашњи систем одобравања програма стручног усавршавања није добар, пре свега у самом поступку акредитације, а посебно у праћењу реализације и контроли квалитета тих обука –  тренутно је само важно колико добро и стручно направите „папире“ за акредитацију, колико је богата биографија аутора и реализатора и колико је комисији којој је дато да проучи документацију позната евентуална иновација која се уводи. Сада је то тржиште великог броја семинара чији квалитет заправо нико не гарантује, па тако имамо апсурдне ситуације да на основу рекламе уплатимо семинар којим се разочарамо (попут примера из поменутог новинског чланка), али и семинаре који нису акредитовани а наставници их ипак похађају јер знају да ће ту научити нешто употребљиво и занимљиво, упркос „неважећим бодовима“. Наравно, велики број семинара је с правом у каталогу, реализатори их савесно спроводе, наплаћују тек да покрију трошкове и нешто мало преко тога зараде, полазници стекну примењива знања, али опет, то никоме није интересантно да прави медијску галаму. Небројено пута сам била учесник програма стручног усавршавања за које учесници имају само речи хвале и препоруке. Чињеница је и да увек, колико год семинар био добар или лош, имате оне који нису задовољни нечим и оне којима се све то допало и то је сасвим нормално. Најсвежији пример је ИКТ-обука коју је ЗУОВ у сарадњи с 40 искусних аутора и реализатора разних информатичких обука креирао и спровео у 163 школе у оквиру „Развионице“. Наравно, било је и незадовољних појединаца, али је велики број школа тражио додатне групе, преко планираног броја, а повратне информације од око 4000 наставника који су прошли ову обуку у потпуности демантују тврдњу с почетка вашег питања (иако обука садржи чак и домаћи задатак који је навећи број полазника са успехом урадио). Добар глас о семинару се брзо раширио па се сад јављају школе и појединци који нису у пројекту и распитују за могућност проширења обуке и изван пројекта. Управо ових дана почела је и највећа до сада онлајн обука наставника на овим просторима (око 8000 наставника из 122 школе). Овај број прелази границу статистичке значајности и верујем да ће нам повратне информације са ове обуке дати  добре смернице куда даље са стручним усавршавањем. У обуку путем интернета су укључени сви наставници, стручни сарадници и директори из ових школа, а током првих дест дана шестонедељне обуке само се 15% наставника није укључило у обуку.
Искрено се надам да ће нови предлог Правилника који ЗУОВ буде направио унети корените промене у смислу транспарентније процедуре избора семинара која прати реалне потребе образовног система,  боље контроле реализације и употребљиве повратне информације.
З.У: Па ипак, просветни радници немају баш најбоље мишљење ни о Екстерној контроли. То можда није доказано неком анкетом, али се у ваздуху осети.
С.М: Ех, опет бих се спорила са вама ако је и овде предзнак „већина“. Непојмљиво је да било који посао, а поготово тако одговоран и важан као што је наставнички не подлеже контроли квалитета. Можда тај систем није баш најбољи, али док га не испробамо не можемо да уочимо његове недостатке и побољшамо га. Тренутно, последице за добре и лоше оцене при овој евалуацији не постоје, и даље сви остају на послу, примају исту плату, нико није ни награђен ни кажњен након одласка комисије. Остајемо само богатији за једно искуство – добро или лоше и, ако смо добронамерни, свакако визију шта је то што треба да променимо у начину спољашњег вредновања рада установе.
Занимљив ми је коментар једне колегинице која се жалила да је долазак комисије за спољашње вредновање фрустрирајући јер су морали много да раде да среде школу, припреме папире…  Мислим да у томе и јесте фелер –  да су радили на време оно што је требало, не би „падали на нос“ да гланцају за комисију, а комисја је стекла вероватно лажан утисак у тој монитраној атмосфери. Мој  став ће, сигурна сам, изазвати салве негативних коментара – ја сматрам да  школа треба да буде отворена за контролу увек, а да при тим ненајављенинм доласцима, евалуатори не треба да гледају намонтиране папире већ суштину – стварну припремљеност наставника „на делу“, атмосферу на часу, знање и активност ученика, школску дисциплину, хигијену и средину подстицајну за учење… Такође, колеге треба више да сарађују, посећују једни другима часове или их заједнички реализују.
Систем вредновања рада како установе тако и сваког појединачног запосленог треба наредних месеци да буде нарочито у фокусу, јер ћемо морати да га уградимо у систем напредовања кроз платне разреде, што треба да буде основа за праведније распоређивање плата и јак мотивациони фактор за све запослене. То ће бити предмет широке сарадње МПНТР-а, МДУЛС-а и запослених у образовању. Не само представника синдиката већ и директора и наставника који не припадају ниједном синдикату, а њих није мали број. Тема за размишљње у  овом моменту је и како да на институционалан и праведан начин окупимо представнике свих запослених и заинтересованих за решавање ове проблематике.
З.У: Просветни радници се жале да није довољно смањен обим администрације којом морају да се баве, што умањује време за непосредан рад са децом. (коментар)
С.М: У оном првом налету могли смо само да утичемо на прецизније тумачење, тј спречавање „претеривања“ у оквиру важеће регулативе. Све примедбе које су стигле од наставника летос, разврстали смо у неколико категорија – оне које су се односиле само на погрешно тумачење важећих прописа, оне које су захтевале измену ЗОСОВ-а и посебних закона и оне које захтевају измене правилника – пре свега правилника о евиденцијама. Правилнике ћемо мењати тек након измене закона. Нека смањења ће уследити тек кад (најзад) профункционише информациони систем. При свим изменама које правимо имамо у виду смањење писања онога што нико не чита и не може практично да употреби. Ипак, не могу да се сложим да је посао на евиденцијама баш толики да утиче на време које се односи на непосредан рад са децом. Наставник има обавезу 24 часа непосредног рада недељно. По питању администрације „најугроженије“ су одељењске старешине, они заиста имају мноштво документације да воде –  да евидентирају што-шта, воде записнике, дисциплинске поступке… Наставници који немају старешинство свакако немају баш толико да пишу да сав остатак времена до 40 сати недељно потроше на писање па да још морају да одузму и од рада са децом…
Онима чије су школе увеле електронске дневнике лакше је утолико што се сведочанства штампају и добијају израчунате статистике, али им је теже јер неретко воде паралелну документацију – електронску и папирну, па „ко не плати на мосту плати на ћуприји“. То би требало да буде решено када се електорнски дневник уведе на системском нивоу, но и тада ће бити незадовољних који би радије да остану на папирном облику, а паралелна евиданција је нерационална, тако да ту још увек има пуно тема за размишљање и договарање, али о том по том.
З.У: Можете ли нам открити бар неке делове новог закона о просвети који треба да се нађе пред парламентом ?
С.М: У августу смо почели сасвим скромно – са идејом да мало и хитно поправимо неколико горућих ствари. Неуобичајено за досадашњу методологију рада на законима, уместо само на крај, јавност смо ставили и на почетак процеса. Кренули смо од 150 мејлова стиглих као одговор на јавни позив упућен свима који желе да допринесу побољшању ЗОСОВ-а, обрадили их и прикључили институционалним предлозима, што је све чинило основу за рад радној групи. Након тога, нормативци су предлоге уобличили у правне норме, министар их је, са најближим сарадницима, прегледао и дорадио и сада је текст дат стручњацима за поједине области да сагледају целину предложених промена и дају додатне сугестије. Так кад то завршимо изаћи ћемо на јавну расправу.
У деведестак чланова ЗОСОВ-а су унете мање или веће измене и додато је неколико нових чланова. Неке измене су само доследна корекција терминологије, побољшање процедура или смањење обима вођења администрације, истицања мера за превенцију раног напуштања школовања, али унет је и један број новина које отварају врата неким новим идејама за које је досадашњи ЗОСОВ представљао ограничење. Дате су веће могућности и прецизиран је начин обављања проширене делатности установа ради подстицања позитивног односа према раду код ученика, јачања улоге школе у домену професионалне оријентације, развијању свести о одговорности за преузете обавезе. Додатна делатност би требало да омогући наставницима да остваре и додатне приходе или се радно ангажују у случају да за њиховим радом у установи престане потреба. Оваква делатност би практично значила да би се дао и нови смисао образовном туризму („школе у природи“ које сада нити су школе, нити су у природи…), стручној пракси, стручном усавршавању наставника, укључивању студената и лица са дипломом са акредитоване високошколске установе у наставним и ваннаставним активностима у основним и средњим школама, већем повезивању родитеља и локалне заједнице са школом, а посебно јачање и ревитализацију малих сеоских школа које су неретко једине установе из области образовања али и културно-јавног живота у својим срединама.
У области стручно-педагошког надзора најбројнији су били предлози да се врати негдашњи предметни саветодавни рад и надзор, овог пута кроз рад наставника који су стекли звања у сарадњи са школским управама. Вредновање рада наставника требало би да има и пресудну улогу у предстојећем систему напредовања кроз платне разреде те је врло важно да се овај систем пажљиво испланира и провери.
Новине се односе и на давање основа за приватно-јавно партнерство у оснивању установа образовања и васпитања, а постоји и предлог да локална заједница, уколико процени да би тиме ефикасније организовала обављање админситративно-техничких послова, одржавање и сервисирање зграда и опреме, може да оснује заједничку службу за више установа на својој територији. Кад је одговорност у питању, кроз неколико чланова настојимо да повећамо одговорност што директора што родитеља, али и већу улогу и одговорност наставничког већа при избору директора.
Већа улога употребе ИКТ-а у образовању, могућност учења на даљину, мере за смањење раног напуштања образовања, омогућавање мобилности из система војног образовања, побољшања у домену оцењивања, пријем у радни однос, чувене „листе технолошких вишкова“, укрупњавање норме и већа мобилност запослених између установа такође су теме на које се односе предлози измена.
Текст предлога измена и допуна ЗОСОВ-а ће након, техничке редакције, изаћи у јавну расправу, тако да ће опет најшира јавност имати прилике да да своје мишљење и директно утиче на побољшање предложених измена.