Спас наставница и наставника је у доследности – и ђаци и родитељи и колегице треба  да схвате да од притисака нема ништа

30 јула, 2021

Ово сређивање често добије обрисе пасивне агресивности јер поједине колеге упорно провлаче оцјене одређеног ученика, а понекад поприми и комичне димензије.

Јуни је месец у свету и дуд зри, написа Абдулах Сидран у песми “Узевши кост и месо”, а баш тада кад дуд зри патња просветних радника и радница почиње да ври, а најчешће је сами себи приредимо. Два су разлога за то – први су притисци приликом закључивања оцена које, директно или индиректно, врше ученици и родитељи, а други су притисци наших колега, односно разредница, педагога, директорица школа у којима радимо. Увиек је то нека виша оцена, а најгоре су реакције на слабу оцену која носи одлазак на поправни испит.

У досадашњем раду предавао сам у гимназији, техничким и стручним школама и било је разних реакција на слабу оцену на крају школске године. Најбурнија је била родитељке једног гимназијалца која је отишла тако далеко да је писала писма министру, а поред мене се на њеној црној листи нашао још један колега. Нас двојица нисмо попустили, оцена је остала иста као пре писма, а наредне године та мајка претила је једној колегици која је њеног сина упутила на поправни из математике.

Десило ми се и да ме пријатељ звао да интервенише због ученице коју сам упутио на поправни испит – онако уз кафу обавестио ме да је моја ученица рођака његове жене.

Као човек, па и наставник, имам разумевање за родитеље који прихватају приче своје деце када наставнике оптужују за свој неуспех, односно који не прихватају неуспех деце, али не могу прихватити притиске колега, колико год маштовити били.

Десило се, рецимо, да је један колега утврдио како је довољно то што је ученик редовно похађао наставу да би имао пролазну оцену и да је неком свом ђаку дао двојку јер је редовно долазио на часове. На то је наш други колега, који је принципијелан приликом закључивања оцена, закључио да дипломе можемо поделити и клупама и столицама јер, забога, редовно похађају наставу. Ово сређивање често добије обрисе пасивне агресивности јер поједине колеге и у необавезним разговорима упорно провлаче оцене ђака, а понекад поприми и комичне димензије. То су то коментари попут: то ми је рођак/комшија/братић, де га припази мало или то је фино дете или попусти, имају породичних проблема и слично, па је једном приликом у зборници колега који се осећао посебно притиснут питао имамо ли у школи иједно дете из сређене породице и без проблема, да му могу  дати јединицу.

Колеге не разумијем – крше неколико професионалних начела. Прво је педагошко – шта ћеш научити ученика тиме што је стекао вишу оцјену без уложеног труда и како га мотивисати за рад у наредним годинама? Друго је људско – како можеш након тога погледати у очи ђаке који су заслужили своје оцене? Свечана изјава просветних радника коју је, према замислима УНЕСЦО-а, срочио Роберт Доттренс 1966. године, гласи: Извршит ћу своју обавезу савјесно и поносно. Моји ученици бит ће не само ученици, него и дјеца, и никада нећу заборавити да за њихову судбину и сам сносим дио одговорности. Сачуват ћу свим могућим расположивим средствима част наставничког позива. Моје колеге бит ће увек моји пријатељи. У сарадњи с њима настојат ћу стално усавршавати путеве којима школа иде у смислу делотворног признавања свима права на одгој и социјалну праведност у образовању. Ово свечано обећање дајем потпуно слободно и часно.

Е сад питам колико размишљамо о овим ријечима у пракси?

Пре десетак година мој колега, наставник информатике, матуранту гимназије закључио је лошу оцену. (Знам да се гнушате над тим док читате, али десило се.) Након тога почели су лобирати и притискати га родитељи, деде, нане, тетке, стрине… Директор школе тада је рекао наставнику да га подржава и да му жели да остане доследан јер ће без те доследности на крају бити као у цитату из романа Дервиш и смрт: Каква си ти ништарија, Ахмеде Нурудине?!

Дакле, спас наставница и наставника је у доследности – и ђаци и родитељи и колегице треба  да схвате да од притисака нема ништа, да не режирају оцене унапред и не доводе се у ситуацију да неко тражи бод или пролаз јер смо то већ учинили за неког другог. Уосталом, ако мало боље размислимо, видећемо да смо највише проблема створили сами себи идући линијом мањег отпора. Стварајући неку врсту надметања међу одељењима дошли смо до изузетно високих просечних оцена и оцењивање учинили бесмисленим. Професионалан и објективан приступ могао би вратити ствари у равнотежу, а решење је можда и укидање усмене провере знања како би се избегла потреба наставника да буду хуманоидни роботи или да се поводе за фразама из прошлости, као што је она да Бог зна за 5, наставник за 4, а ученик максимално за 3! Ту можда и почиње прича о деградацији професије, односно непоштивању просветних радница и радника као некад. А интересантно је и то да ђаци, кад изађу из школе, углавном више цене и памте строжије наставнице, него оне с блажим критеријима.

Мирза Херцо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама