Neverovatno je to koliko će puta mladi, novopečeni roditelji čuti pitanje: „Je l beba dobra?“ u prvim mesecima, pa i godinama života deteta. Pitanje zvuči potpuno besmisleno, jer – šta je to „loša beba“ uopšte?
Ali ono na šta oni koji ga postavljaju obično misle je zapravo – da li beba dobro spava i da li je zadovoljna?
Roditeljima tih „dobrih“ beba čestitaju na tome kako su se dobro postavili i na početku sve uradili kako treba, dok onima s „problematičnim“ bebama nude saosećanje i poneki (obično netražen) savet. Kao što verovatno već znate, to kako beba spava jedna od prvih stvari po kojoj se procenjuju roditeljske veštine mladog para. Zato, a i zbog činjenice da nespavanje ume da bude prilično naporno, bebin san predstavlja temu broj jedan u mnogim porodicama.
U zapadnim zemljama su od toga čak napravili čitavu industriju, a pitanje je dana kada će se to „preseliti“ i kod nas. Reč je o konsultantima, trenerima za bebin san, koji uče roditelje kako da postignu „roditeljski san“ – da beba spava u krevecu, sama i da se noću ne budi. Ali sama ideja bebinog samostalnog spavanja i nebuđenja je zapravo prilično neprirodna u tako ranom uzrastu i nije nešto što je kroz istoriju bilo praksa.
Spavanje zajedno s roditeljima zapravo je bilo normalno kroz veći deo ljudske istorije, a normalno je i dalje u mnogim zemljama.
Ako ste nekad bili u prilici da slušate o našoj istoriji ili čak da posetite neku od starih srpskih kuća, mogli ste da vidite da je prostor koji su imali na raspolaganju bio veoma mali, a da su često svi spavali u istoj sobi. Kada bi sin dospeo za ženidbu, za njega bi u dvorištu bio sagrađen vajat, opet veoma mali, u kom je on živeo sa svojom porodicom. Na ovaj način, ako bi se beba u toku noći probudila, uvek bi neko (tačnije mama) bio blizu da brzo reaguje i uteši je. A čim bi prerasla kolevku, beba bi spavala u krevetu, u istoj sobi s roditeljima.
Imalo je to, svakako, svoje dobre i loše strane, ali je činjenica da kroz istoriju bebe nisu ostavljane same da spavaju niti rano odvajane od roditelja u drugu sobu.
Danas, roditeljima se vrlo često savetuje da ustanove strog raspored spavanja kog će se držati, kao i da bebe i mala deca obavezno treba da spavaju sami kako bi se podsticala njihova samostalnost. Ali, valjalo bi da se podsetimo da to nije uvek bilo tako i da u mnogim delovima sveta i dalje nije.
Kontroverza zajedničkog spavanja
Zajedničko spavanje roditelja i dece ostaje kontroverzna, ali ipak česta praksa. Postoje i neki eksperti koji se tome žustro protive (u periodu kad je dete mlađe od 6 meseci) zato što se rano zajedničko spavanje povezuje sa sindromom iznenadne smrti beba. Drugi, ipak, tvrde da spavanje s roditeljima koristi dečjem razvoju (Ball, Hooker, & Kelly, 1999; McKenna & McDade, 2005; Moon et al., 2022). Mnogo je razloga zbog kojih roditelji odlučuju da dele krevet sa svojom malom decom, ali je najčešći taj što su suviše umorni da bi ustajali više puta u toku noći kad se deca bude.
Ipak, nekih konkretnih istraživanja i naučnih dokaza o tome kako na decu utiče spavanje s roditeljima – nema mnogo. Razlog je jednostavan. Odluku o tome na koji način će spavati donose roditelji i ona je vrlo lična. Nemoguće je, zato, prikupiti grupe roditelja i odrediti im način na koji će spavati njihova deca, u svrhe istraživanja.
Zbog toga, korišćene su longitudinalne studije.
Dakle, da li zajedničko spavanje utiče na psihološki razvoj beba?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, koristimo rezultate istraživanja sprovedenog u Velikoj Britaniji, gde je 16.599 dece praćeno tokom period odrastanja, između 9 meseci i 11 godina.
Roditelji su prijavili da li spavaju u istom krevetu sa svojim bebama uzrasta 9 meseci. Od njih je, takođe, traženo da posmatraju i prijave eventualne znake depresije i anksioznosti (tzv. internalizujuća ponašanja), ali i agresije ili hiperaktivnosti (eksternalizujuća ponašanja) kod svoje dece u uzrastima 3, 5, 7, i 11 godina.
Sasvim ukratko, ovo temeljno istraživanje pokazalo je da ne postoji veza između zajedničkog spavanja dece i roditelja i pomenutih internalizujućih i eksternalizujućih simptoma. Konkretno, nije uočeno da postoji manje ili više simptoma depresije, anksioznosti, niti agresije ili hiperaktivnosti kod dece koja spavaju s roditeljima, u odnosu na decu koja spavaju u svom krevetu.
Neki drugi faktori koji su često povezani sa zajedničkim spavanjem, poput pojačanog stresa kod majke, mogu uticati. Ali samo zajedničko spavanje – NE.
Takođe, drugo istraživanje istih autora pokazalo je i da deljenje kreveta s mamom nema uticaja na stvaranje sigurne povezanosti između majke i bebe (Bilgin & Wolke, 2022).
Važno je istaći da se ovo istraživanje nije bavilo faktorima poput uticaja na fizičko zdravlje, samopouzdanje ili intelektualni razvoj. Ali zaključak koji ističu autori studije, jeste da roditelji mogu i smeju spavati sa svojim bebama, sve dok su uvereni da će one biti bezbedne u fizičkom smislu, a da to neće ni na koji način uticati na emocionalni razvoj deteta niti na njegovo ponašanje.