Спавање у истом кревету с родитељима НЕ УТИЧЕ на психолошки развој деце, показало велико истраживање

Foto: Canva

Невероватно је то колико ће пута млади, новопечени родитељи чути питање: „Је л беба добра?“ у првим месецима, па и годинама живота детета. Питање звучи потпуно бесмислено, јер – шта је то „лоша беба“ уопште?

Али оно на шта они који га постављају обично мисле је заправо – да ли беба добро спава и да ли је задовољна?

Родитељима тих „добрих“ беба честитају на томе како су се добро поставили и на почетку све урадили како треба, док онима с „проблематичним“ бебама нуде саосећање и понеки (обично нетражен) савет. Као што вероватно већ знате, то како беба спава једна од првих ствари по којој се процењују родитељске вештине младог пара. Зато, а и због чињенице да неспавање уме да буде прилично напорно, бебин сан представља тему број један у многим породицама.

У западним земљама су од тога чак направили читаву индустрију, а питање је дана када ће се то „преселити“ и код нас. Реч је о консултантима, тренерима за бебин сан, који уче родитеље како да постигну „родитељски сан“ – да беба спава у кревецу, сама и да се ноћу не буди. Али сама идеја бебиног самосталног спавања и небуђења је заправо прилично неприродна у тако раном узрасту и није нешто што је кроз историју било пракса.

Спавање заједно с родитељима заправо је било нормално кроз већи део људске историје, а нормално је и даље у многим земљама.

Ако сте некад били у прилици да слушате о нашој историји или чак да посетите неку од старих српских кућа, могли сте да видите да је простор који су имали на располагању био веома мали, а да су често сви спавали у истој соби. Када би син доспео за женидбу, за њега би у дворишту био саграђен вајат, опет веома мали, у ком је он живео са својом породицом. На овај начин, ако би се беба у току ноћи пробудила, увек би неко (тачније мама) био близу да брзо реагује и утеши је. А чим би прерасла колевку, беба би спавала у кревету, у истој соби с родитељима.

Имало је то, свакако, своје добре и лоше стране, али је чињеница да кроз историју бебе нису остављане саме да спавају нити рано одвајане од родитеља у другу собу.

Данас, родитељима се врло често саветује да установе строг распоред спавања ког ће се држати, као и да бебе и мала деца обавезно треба да спавају сами како би се подстицала њихова самосталност. Али, ваљало би да се подсетимо да то није увек било тако и да у многим деловима света и даље није.

Контроверза заједничког спавања

Заједничко спавање родитеља и деце остаје контроверзна, али ипак честа пракса. Постоје и неки експерти који се томе жустро противе (у периоду кад је дете млађе од 6 месеци) зато што се рано заједничко спавање повезује са синдромом изненадне смрти беба. Други, ипак, тврде да спавање с родитељима користи дечјем развоју (Ball, Hooker, & Kelly, 1999; McKenna & McDade, 2005; Moon et al., 2022). Много је разлога због којих родитељи одлучују да деле кревет са својом малом децом, али је најчешћи тај што су сувише уморни да би устајали више пута у току ноћи кад се деца буде.

Ипак, неких конкретних истраживања и научних доказа о томе како на децу утиче спавање с родитељима – нема много. Разлог је једноставан. Одлуку о томе на који начин ће спавати доносе родитељи и она је врло лична. Немогуће је, зато, прикупити групе родитеља и одредити им начин на који ће спавати њихова деца, у сврхе истраживања.

Због тога, коришћене су лонгитудиналне студије.

Дакле, да ли заједничко спавање утиче на психолошки развој беба?

Да бисмо одговорили на ово питање, користимо резултате истраживања спроведеног у Великој Британији, где је 16.599 деце праћено током период одрастања, између 9 месеци и 11 година.

Родитељи су пријавили да ли спавају у истом кревету са својим бебама узраста 9 месеци. Од њих је, такође, тражено да посматрају и пријаве евентуалне знаке депресије и анксиозности (тзв. интернализујућа понашања), али и агресије или хиперактивности (екстернализујућа понашања) код своје деце у узрастима 3, 5, 7, и 11 година.

Сасвим укратко, ово темељно истраживање показало је да не постоји веза између заједничког спавања деце и родитеља и поменутих интернализујућих и екстернализујућих симптома. Конкретно, није уочено да постоји мање или више симптома депресије, анксиозности, нити агресије или хиперактивности код деце која спавају с родитељима, у односу на децу која спавају у свом кревету.

Неки други фактори који су често повезани са заједничким спавањем, попут појачаног стреса код мајке, могу утицати. Али само заједничко спавање – НЕ.

Такође, друго истраживање истих аутора показало је и да дељење кревета с мамом нема утицаја на стварање сигурне повезаности између мајке и бебе (Bilgin & Wolke, 2022).

Важно је истаћи да се ово истраживање није бавило факторима попут утицаја на физичко здравље, самопоуздање или интелектуални развој. Али закључак који истичу аутори студије, јесте да родитељи могу и смеју спавати са својим бебама, све док су уверени да ће оне бити безбедне у физичком смислу, а да то неће ни на који начин утицати на емоционални развој детета нити на његово понашање.