Vanja se rodio u vreme kada su internet, kablovska, interaktivne igrice i druge tehnološke novine prosto upale u naše živote. Za njega su sve ove informacione i kompjuterske tehnologije – same po sebi datost. Kod kuće imamo standardnu tehnološku opremu: kablovsku televiziju sa par stotina kanala, internet, igrice, tablet.
Sin je od malena sve ovo savlađivao i sa pet godina, kada je počeo da upravlja mišem, seo je za kompjuter. Počeli smo sa razvojnim igricama za mališane i tek nakon toga je sin počeo da se igra na kompjuteru.
Nakon određenog vremena zapazili smo zavisnost od kompjuterskih igara. Nije bilo teško ne primetiti je. Sin je gledao u nas raširenih očiju, punih iskrene patnje i drhtavim glasom obećavao: „Pročitaću sve što mi kažete, uradiću sve što treba, samo me pustite molim vas da se igram!!!“.
Zaista, tek što smo se sudarili sa ovim problemom napravili smo gomilu propusta. Na početku smo mu jednostavno zabranili da prilazi kompjuteru. Izuzeci su bili veoma retki. Lozinke su bile svuda.
Pošlo nam je za rukom – Gospod nam je dao poslušno i od rođenja dobro dete. U pitanju nije naša zasluga. Kompjuteru nije prilazio, ali ni zavisnost ni teskoba nigde nisu odlazili, već su se samo produbljivali.
Poznajem dve porodice u kojima je potpuno zabranjen televizor i internet. Deca tamo rastu na zlatnoj ruskoj klasici, sovjetskim crtaćima i filmovima. Međutim, kada nam ova deca dolaze u goste, ona se prosto zalepe za televizor. Ponekada mi se čini da ne samo da prekidaju sa igrom, već i sa disanjem. Svejedno im je šta pokazuju na televiziji: reklame, političke emisije, vesti – oni sa žudnjom gledaju sve, poput zombija.
Drugi roditelji koje poznajemo su okupirani zdravljem i zabranjuju svom detetu da jede slatkiše. Ovo nesrećno dete u gostima pojede toliko slatkiša za veče, koliko naše dete nije u stanju da pojede bez ikakvih zabrana tokom mesec dana.
Spoljašnja zabrana funkcioniše u određenoj životnoj etapi deteta. Zatim dete odrasta i odbacuje zabranu, na primer, odlazi kod drugova i gleda televiziju ili igra igrice na kompjuteru.
Isto važi i za posetu bogosluženja, držanje postova, molitvu – dete jednostavno prestaje da se potčinjava zahtevima roditelja i prestaje da odlazi u hram.
I to veoma često zapažamo među parohijanima. Roditelji dovode svoju malenu dečicu na početak službe (još i bez hrane pred Pričešće) i strogo drže dete za ruku (čik probaj da se mrdneš!).
Veoma često kod takvih roditelja deca kada odrastu, prestaju da odlaze u hram. Ja to zovem „udaviti“.
Možemo pokušati da izolujemo dete od interneta, televizije, ali ga od sveta koji nas okružuje ne možemo izolovati.
On će ipak izaći u svet, ali će izaći bez umeća da odabira informaciju, da se štiti od nje. Potrebno je da uvek imamo na umu da osim kuće postoji i škola i drugovi.
Savremeni školarci prosto donose na časove svoje pametne telefone i tablete. Sama sam lično prisustvovala sceni: 1. septembar, školska svečanost, jedan od đaka donosi tablet i pogledi drugova iz odeljenja se usrtemljuju na tablet, deca u potpunosti zaboravljaju na priredbu.
Prosto nije moguće zaštiti dete svuda i uvek. Potrebno je razviti mu imunitet za normalan život u svetu.
Zato smo postepeno počeli da ukidamo stroge zabrane na korišćenje kompjutera i igrica. Umesto toga samo počeli sa sinom jednostavno da razgovaramo, razmatramo aktuelne teme, rasuđujemo.
Najvažnije je da sa detetom ne treba govoriti kao nastavnik i zapovednik već kao drug na zajedničkom jeziku. Upravo u takvim, često spontanim razgovorima mi rasuđujemo o duhovnoj i intelektualnoj koristi od kompjuterskih igrica, o vrednosti slobodnog vremena i značaju živog kontakta. Obavezno treba graditi dijalog.
Ocu posebno polazi za rukom da se igra sa sinom. Budući njegov najbliži i najbolji drug, on istovremeno ostaje neoborivi autoritet čija reč predstavlja nesumnjivu vrednost. U određenom trenutku je otac počeo zaista da se interesuje za igrice koje je Vanja želeo da igra: razgovarali su o radnji igre, kako da savladaju prepreke, savetovali su se, takmičili, pomagali međusobno.
Dakle, postepeno su zabrane zamenjene pravilima koje su svi članovi porodice prihvatili u istoj meri:
- Ni pod kojim uslovima sin neće uključiti kompjuter dok nas ne pita za dozvolu. Čak ako mora da uradi domaći zadatak, ako sam ja na međunarodnoj konferenciji, a otac na službi u hramu – sin će nas uvek pronaći pre nego što uključi kompjuter. Lozinke na kompjuteru smo stavljali u vreme strogih zabrana, sada nam nisu potrebne.
- Vreme rada na kompjuteru je tačno sat vremena i ni minut manje. Da li želiš da radiš ili da se igraš – odluči, razmisli sam kako da raspodeliš svoje vreme, na šta da ga potrošiš.
- Za vreme posta kod nas nastupa informaciona blokada. Otac čak vadi kablovski priključak iz televizora da ne bi bilo sablazni. Koristimo se kompjuterom na poslu radi rešavanja radnih zadataka, ali se odnosimo prema tome kao prema neophodnosti.
- Dete treba da ima minimum slobodnog vremena. Što je više dete zauzeto (trening, dodatna nastava, obaveze kod kuće) to manje ima vremena da misli o kompjuterskim igricama. Kompjuterska igrica može da bude odmor ili nagrada. Može da se igra vikendom ili kada je u pitanju veliki povod – odlično učenje, rođendan, itd.
Pravila nam omogućavaju da se postepeno odvajamo od zavisnosti, od grozničave želje za igranjem, zaboravljajuži na vreme, obaveze i najbliže.
Ipak, najbolji lek protiv zavisnosti je kontakt sa detetom i njegovo usmeravanje na drugo interesantno zanimanje.
Počeli smo više da igramo domine, šah, društvene igre. Dete postepeno shvata da je prisustvo živih ljudi mnogo zanimljivije i vrednije.
Na primer, ove godine je otac Anatolij odveo Vanju u muzičku školu (uči da svira gitaru), mališan je ostao na času i sa željom rekao: „Hoću da učim i ja!“
On se upisao kada i tata, i sada obojica idu na časove, zajedno ponavljaju kod kuće ono što su dobili kao domaći zadatak u muzičkoj školi. Obojica su postali učenici iste škole i istog učitelja!
Ponavljam da svoje dete vaspitavamo intuitivno. Shvatam da u drugoj porodici, sa drugim detetom ova pravila mogu da ne funkcionišu.
Najvažnije za roditelja je da se trudi da oseća svoje dete, da živi zajedno sa njim i postupa polazeći iz opšteg dobra za porodicu.
Autor: Tatjana Golikova
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stankovć
Ruski izvor: Kolibel