Spinovanje, ludom radovanje
Štrajk je najavljen, spinovanje je u toku. Baš kao što smo i pretpostavili. Mašinerija je pokrenuta, naručeni tekstovi polako preplavljuju dnevne novine, a uskoro će se tema preseliti i u televizijske emisije. One iste novine i one iste tv stanice koje prosvetu ne pomenu godinama, osim ukoliko se ne dogodi neki skandal, pa se senzacionalistički raspišu za sve pare. Ministarstvo im zdušno pomaže, jer odavno nismo na istoj strani.
Trenutno su aktuelni briga za decu, loše znanje i loše ocenjivanje. S jedne strane smo neprijatelji dece i baš nas je briga za to koliko ćemo ih oštetiti. S druge strane smo nestručni i ne umemo da ocenjujemo, a i đaci znaju manje od nekih prethodnih generacija.
Pa, hajdemo redom.
*Sram nas bilo! Ne mislimo na decu!*
Da, zaista, već godinama ne brinemo o deci. Istina, amortizujemo sve devijantne pojave u društvu i pretvorili smo se u socijalne, umesto vaspitno-obrazovne ustanove, ali koga je još za to briga. Društvo (čitaj: Ministarstvo obrazovanja) godinama poručuje školama da je ponavljanje razreda nepoželjno, isključivanje đaka iz redovnog školovanja – takođe. Borimo se i sa pijanim i drogiranim đacima, preživljavamo patnje zlostavljane i zanemarene dece, borimo se sa izdavačima i distributerima da najsiromašnijima ne naplate udžbenike, umesto roditelja im MI objašnjavamo da Kristijan i Ceca ne treba da im budu uzori, da im ne treba „Pedeset nijansi sive“, nego Selimović i Dostojevski. Nemoćni smo pred roditeljima koji ni na uporne telefonske i pisane pozive ne dolaze u školu. Nikad veći broj izostanaka (bar u srednjim školama). Trpimo ogromne pritiske kada se ambicije roditelja i sposobnosti deteta ne preklope. Direktore udaraju pištoljem po glavi, nastavnike tuku i šikaniraju, nečija deca na internetu ponosno postavljaju klipove u kojima maltretiraju svoje nastavnike. Ministarstvo se ne oglašava ni jedan jedini put. Nikada ne staje u odbranu svojih radnika. Uvek staje u odbranu roditelja i šalje poruku da smo mi neprijatelji.
I sada je pitanje svih pitanja šta će jadna deca ako im nastava bude skraćena na 30 minuta neko vreme. Kako nas nije sramota?!
Verujte, više nas je sramota kada nas đaci pitaju „Da li je moguće da samo naša škola ne štrajkuje?“ Još više nas je sramota kada sopstvenu decu ne možemo da izvedemo na put jer ne možemo da im platimo školovanje ili razne aktivnosti za koje su zainteresovana.
Ne može nas da bude sramota zbog toga što će nastava trajati 30 minuta. Državu treba da je sramota. Država treba da brine zbog toga.
Sasvim je legitimno pitanje koje bismo mi, prosvetni radnici, mogli da postavimo ostatku društva – KO VAMA DAJE PRAVO DA MISLITE DA NAM MOŽETE OSPORITI PRAVO DA SE BORIMO ZA SVOJA PRAVA. Odgovore tipa „zašto se ne borite za bolje obrazovanje, nego protiv smanjenja plate“, smatram jednostavno priglupim. Borba za platu je radničko pravo. I prosvetni radnici su radnici, i ne vidim zašto bismo se samo mi pravdali. Niko ne pita zdravstvene radnike zašto se ne bore protiv zakazivanja skenera na 6-8 meseci, ili protiv participacije. I zdravo!
*Sram nas bilo! Deca sve manje znaju!*
Loše znanje učenika je, pre svega, posledica nemotivisanosti učenika. Uče za ocenu, ne za znanje. Nekada ne ni za ocenu, jer znaju da posao neće dobiti zbog znanja i ocena, već preko veze, ako ga uopšte dobiju. Loše im je znanje, između ostalog, i zato što znaju da će na kraju završiti školu, učili, ne učili. Sećate se – ponavljanja razreda nema. Loše im je znanje jer im je predsednik države završio fantomski fakultet za godinu dana, a ministar plagirao doktorat. Ko je lud u takvom društvu da uči? Nemotivisani su jer vide kako živimo mi, sa fakultetskim diplomama. Vide kako nas društvo tretira.
Đaci sve manje znaju jer se sistem uporno trudi da sve manje znaju. Nekome odgovara da škole proizvode stada!
Loše je znanje i zato što radimo po programima iz XX veka, sa nastavnim sredstvima iz XIX veka. I da ne grešim dušu, nekada je loše znanje posledica lošeg rada nastavnika, što je opet posledica lošeg kadriranja, što je opet posledica partijskog i rođačkog zapošljavanja, nepostojanja nastavničkih fakulteta, ali i toga što najkvalitetniji, ako ikako mogu, beže iz prosvete. Što zbog niskih plata, što zbog uslova rada.
*Sram nas bilo! Ne umemo da ocenjujemo!*
Zaključi ministar da ne umemo da ocenjujemo, iznese to u javnost, i ostade živ. To je, otprilike, kao kada bi građevinski inženjer ušao u kuću, video da su temelji podlokani zbog podzemnih voda, vlaga stigla do plafona, zidovi pucaju, malter se ljušti, a on kaže: „Na ovoj kući pod hitno treba popraviti dimnjak!“ I ostane živ. Razumem ja da pred štrajk treba brzo otkriti gde bi mogli da gađaju prosvetne radnike i dobiju aplauz društva. Ali, ministre, pogledajte detaljno jedan nastavni program i standarde, pa prelistajte udžbenik, pa pogledajte bodovnu listu sa upisa, Pravilnik o ocenjivanju, zapisnike sa odeljenjskih veća – pa, možda i shvatite u čemu je problem. Oni koje vi šaljete da nas ocenjuju, gledaju pre svega tone mrtvih slova na papiru. Kad tražimo novac da osavremenimo nastavu – nema! Kad tražimo novac da idemo na seminare koji su nam zaista potrebni – nema! Kad tražimo da se ukine preglasavanje nastavničkih ocena na Veću – nema! Direktori, naravno, nikako da počnu novčano da stimulišu one koji rade kao treba, jer para – nema! Mogli bi bar da proveraju da li su nastavnici unutar istog stručnog veća usaglašeni po pitanju ocenjivanja, ali volje nema. Objektivno ocenjivanje bi donelo lošiji opšti uspeh učenika, nezadovoljne roditelje, nepopularne direktore. Nisu ludi! Ipak je popularnost važna. Pogledajte premijera.
Kreću i proročki tekstovi kvazi-novinara o tome da će štrajk biti neuspešan, jer toliko i toliko škola neće učestvovati. Ni sindikati nemaju još uvek precizne podatke o tome, ali baljezgari i balegari imaju.
Što se mene tiče, ovo nije stvar sindikata. Ovo je stvar našeg ličnog i profesionalnog dostojanstva, naše egzistencije i kvaliteta života nas i NAŠE dece. Sram nas bilo ako napokon ne izvadimo glavu iz peska!
Ljubinka-Boba Nedić
Izvor: klotfrket.com