Спиновање, лудом радовање
Штрајк је најављен, спиновање је у току. Баш као што смо и претпоставили. Машинерија је покренута, наручени текстови полако преплављују дневне новине, а ускоро ће се тема преселити и у телевизијске емисије. Оне исте новине и оне исте тв станице које просвету не помену годинама, осим уколико се не догоди неки скандал, па се сензационалистички распишу за све паре. Министарство им здушно помаже, јер одавно нисмо на истој страни.
Тренутно су актуелни брига за децу, лоше знање и лоше оцењивање. С једне стране смо непријатељи деце и баш нас је брига за то колико ћемо их оштетити. С друге стране смо нестручни и не умемо да оцењујемо, а и ђаци знају мање од неких претходних генерација.
Па, хајдемо редом.
*Срам нас било! Не мислимо на децу!*
Да, заиста, већ годинама не бринемо о деци. Истина, амортизујемо све девијантне појаве у друштву и претворили смо се у социјалне, уместо васпитно-образовне установе, али кога је још за то брига. Друштво (читај: Министарство образовања) годинама поручује школама да је понављање разреда непожељно, искључивање ђака из редовног школовања – такође. Боримо се и са пијаним и дрогираним ђацима, преживљавамо патње злостављане и занемарене деце, боримо се са издавачима и дистрибутерима да најсиромашнијима не наплате уџбенике, уместо родитеља им МИ објашњавамо да Кристијан и Цеца не треба да им буду узори, да им не треба „Педесет нијанси сиве“, него Селимовић и Достојевски. Немоћни смо пред родитељима који ни на упорне телефонске и писане позиве не долазе у школу. Никад већи број изостанака (бар у средњим школама). Трпимо огромне притиске када се амбиције родитеља и способности детета не преклопе. Директоре ударају пиштољем по глави, наставнике туку и шиканирају, нечија деца на интернету поносно постављају клипове у којима малтретирају своје наставнике. Министарство се не оглашава ни један једини пут. Никада не стаје у одбрану својих радника. Увек стаје у одбрану родитеља и шаље поруку да смо ми непријатељи.
И сада је питање свих питања шта ће јадна деца ако им настава буде скраћена на 30 минута неко време. Како нас није срамота?!
Верујте, више нас је срамота када нас ђаци питају „Да ли је могуће да само наша школа не штрајкује?“ Још више нас је срамота када сопствену децу не можемо да изведемо на пут јер не можемо да им платимо школовање или разне активности за које су заинтересована.
Не може нас да буде срамота због тога што ће настава трајати 30 минута. Државу треба да је срамота. Држава треба да брине због тога.
Сасвим је легитимно питање које бисмо ми, просветни радници, могли да поставимо остатку друштва – КО ВАМА ДАЈЕ ПРАВО ДА МИСЛИТЕ ДА НАМ МОЖЕТЕ ОСПОРИТИ ПРАВО ДА СЕ БОРИМО ЗА СВОЈА ПРАВА. Одговоре типа „зашто се не борите за боље образовање, него против смањења плате“, сматрам једноставно приглупим. Борба за плату је радничко право. И просветни радници су радници, и не видим зашто бисмо се само ми правдали. Нико не пита здравствене раднике зашто се не боре против заказивања скенера на 6-8 месеци, или против партиципације. И здраво!
*Срам нас било! Деца све мање знају!*
Лоше знање ученика је, пре свега, последица немотивисаности ученика. Уче за оцену, не за знање. Некада не ни за оцену, јер знају да посао неће добити због знања и оцена, већ преко везе, ако га уопште добију. Лоше им је знање, између осталог, и зато што знају да ће на крају завршити школу, учили, не учили. Сећате се – понављања разреда нема. Лоше им је знање јер им је председник државе завршио фантомски факултет за годину дана, а министар плагирао докторат. Ко је луд у таквом друштву да учи? Немотивисани су јер виде како живимо ми, са факултетским дипломама. Виде како нас друштво третира.
Ђаци све мање знају јер се систем упорно труди да све мање знају. Некоме одговара да школе производе стада!
Лоше је знање и зато што радимо по програмима из XX века, са наставним средствима из XИX века. И да не грешим душу, некада је лоше знање последица лошег рада наставника, што је опет последица лошег кадрирања, што је опет последица партијског и рођачког запошљавања, непостојања наставничких факултета, али и тога што најквалитетнији, ако икако могу, беже из просвете. Што због ниских плата, што због услова рада.
*Срам нас било! Не умемо да оцењујемо!*
Закључи министар да не умемо да оцењујемо, изнесе то у јавност, и остаде жив. То је, отприлике, као када би грађевински инжењер ушао у кућу, видео да су темељи подлокани због подземних вода, влага стигла до плафона, зидови пуцају, малтер се љушти, а он каже: „На овој кући под хитно треба поправити димњак!“ И остане жив. Разумем ја да пред штрајк треба брзо открити где би могли да гађају просветне раднике и добију аплауз друштва. Али, министре, погледајте детаљно један наставни програм и стандарде, па прелистајте уџбеник, па погледајте бодовну листу са уписа, Правилник о оцењивању, записнике са одељењских већа – па, можда и схватите у чему је проблем. Они које ви шаљете да нас оцењују, гледају пре свега тоне мртвих слова на папиру. Кад тражимо новац да осавременимо наставу – нема! Кад тражимо новац да идемо на семинаре који су нам заиста потребни – нема! Кад тражимо да се укине прегласавање наставничких оцена на Већу – нема! Директори, наравно, никако да почну новчано да стимулишу оне који раде као треба, јер пара – нема! Могли би бар да проверају да ли су наставници унутар истог стручног већа усаглашени по питању оцењивања, али воље нема. Објективно оцењивање би донело лошији општи успех ученика, незадовољне родитеље, непопуларне директоре. Нису луди! Ипак је популарност важна. Погледајте премијера.
Крећу и пророчки текстови квази-новинара о томе да ће штрајк бити неуспешан, јер толико и толико школа неће учествовати. Ни синдикати немају још увек прецизне податке о томе, али баљезгари и балегари имају.
Што се мене тиче, ово није ствар синдиката. Ово је ствар нашег личног и професионалног достојанства, наше егзистенције и квалитета живота нас и НАШЕ деце. Срам нас било ако напокон не извадимо главу из песка!
Ljubinka-Boba Nedić
Извор: klotfrket.com