Sramota ili spas? Šta se zaista dešava kada odvedete dete kod psihologa?
Činjenica je, živimo u vremenu kada se nikada više nego sada nije govorilo o temama mentalnog zdravlja i koliko je ono važno za svaku jedinku, bez izuzetka. Ipak, ako zagrebemo dublje ispod površine, shvatamo da smo i dalje deo sredine koja osuđuje svaku potrebu da se obratimo nekom stručnom licu da nam pomogne da prevaziđemo bilo kakvu poteškoću. Ljudsko psihičko stanje se često smatra nečim čime treba sami da se bavimo, osim ako nismo baš došli do samog ruba. Nikako da pominjemo da se s nečim teško nosimo, da smo depresivni, da nam je potrebna pomoć bilo kakve vrste. Naiđemo na pregršt saveta koji zapravo ničemu dobrom ne vrede – ne izmišljaj, nisi ni svestan/na koliko si srećan/na, kakve probleme ljudi imaju, a ti tu zapomažeš i tako dalje… posle takvih – osećaš se samo još gore.
I šta tek onda kada je našem detetu neophodna pomoć i podrška? Šta kada kao roditelji nismo dovoljno jaki, stručni, osposobljeni da pomognemo tom našem detetu? Kako se osnažiti i bez zadrške tražiti pomoć i, još važnije, kako to detetu predstaviti kao nešto što bi svako trebalo bez problema da čini, odnosno da je to način da se smisleno i odgovorno nosiš sa bilo kakvom poteškoćom?
Još se sećam ,,saveta’’ dok smo za naše trogodišnje dete tražili neki odgovor kako da mu pomognemo. Od „ono je razmaženo“ preko „to bi se lako rešilo uz dve-tri ćuške“, do „on manipuliše“.
Jer, u njihovo vreme nije bilo nikakvih tih ,,modernih bolesti’’, kakvi psiholozi i razvojni stručnjaci, znalo se gde je detetu mesto i šta može i ne može.
Uvek se setim one vrlo istinite ,,šale’’ što se pominje u našim krajevima – S jeseni kada krene severac da duva i dede nema nekoliko sati, svi se plaše da se popnu na tavan i da ga potraže… Možda nekom duhovito, ali zaista i jasan prikaz toga koliko su ljudi terani da ćute i trpe, da ne pokazuju ,,slabost’’ (iako je to odlika hrabrosti, ako mene pitate).
Srećom, vremena se menjaju, ali teško i zaista je jako važno raditi na osnaživanju porodica, a činjenica je da su današnji roditelji zaista aktivno uključeni, edukuju se, žele da čine promene. Ipak, i dalje smo na međi i pod uticajem starijih generacija i teško je odupreti se, posebno u manjim sredinama, a teško je i filtrirati dobre informacije od onih manje dobrih.
Mi smo dočekali da nam dete krene u školu kada smo konačno presekli i rekli da nam je pomoć neophodna! Kasnije smo saznali da nam dete ima senzornu dezintegraciju i ono što je tada počeo da radi nateralo nas je da učinimo nešto ozbiljno. Osetljiv na zvuke, mirise i ukuse, on je počeo sa nekim radnjama koje su pretile da pređu u opsesivno-kompulsivni poremećaj. Recimo, pri odlasku u kupatilo gasio je bojler, mašinu, nije smeo da pusti vodu, sve zbog zvukova. Ako bi vozio bicikl i ako bi se čuo avion jer leti nisko, on bi izbezumljeno gledao ka nebu, potpuno nesvestan realne opasnosti i da može izleteti na put pred neki automobil. Tog momenta postalo nam je nevažno šta ko misli i postali smo sveni da sami to ne možemo da rešimo. U razgovorima sa raznim stručnjacima za dečji razvoj dobili smo preporuku i za pravog.
Narednih godinu dana redovno smo išli na časove, kako smo ih zvali, a naše dete je sa ponosom drugarima u razredu govorilo da ide kod psihologa koji mu pomaže da sebe bolje upozna. Ne samo da je pomogao u tome, već pošto smo uvek bili sve troje na susretima, nama je psiholog pomogao da mi naše dete bolje upoznamo, da shvatimo da nikada neće biti ,,u proseku’’ i imaće neke svoje posebnosti, ali da je on baš takav kakav je savršen.
Psiholog nam je pomogao i da prevaziđemo sve te njegove male opsesije i iako našem detetu nikada verovatno neće biti prijatno da bude u gužvi i na bučnim mestima ili da probava puno novih stvari, naše dete je, najvažnije, naučilo da može da nam kaže da mu negde ili nešto nije prijatno, a mi smo naučili da ono nema hirove nego da poštujemo njegovu potrebu da bude na mirnijem i, za njega, sigurnijem mestu…
Od tada su prošle godine, naše dete i sada ima potrebu da psihologu pošaljemo neki njegov uspeh ili prosto da ga pozdravimo. Od tada ne samo da smo osnaženi da i za najmanju sitnicu odmah reagujemo i tražimo pomoć pravih ljudi u odgoju naše dece, već i druge podstičemo da čine isto. Ono što uvek volim da kažem ako mi se neko poveri da je zbog nečega zabrinut, to je: idi kod stručnjaka, neka te uveri da je sve u redu. Svakako, šta god da će biti rezultat te procene – možete samo da dobijete. Uverenje da je sve kako treba, ili uputstvo i podršku da se sa bilo čim nosite na pravi način!
Osećam da je na nama, ovoj generaciji roditelja, zadatak da našu decu podučimo da je briga o mentalnom zdravlju podjednako važna kao i briga o fizičkom i da ne samo da nije sramota potražiti pomoć, već da je to odlika hrabrosti, odgovornosti i pravilne brige i za sebe i za okolinu. Ne da se ne treba stideti, već ponosno treba govoriti o svim i najmanjim pokušajima da podignemo mentalno otpornu i jaku decu, buduće ljude, i samo na taj način menjaćemo percepciju onih koji u tome vide sramotu i slabost, ali i stvorićemo generaciju ljudi kojima kasnije za njihovu decu tako nešto neće biti ni upitno.
Autor: Ivana Nikić, koautor i učiteljica InfinitUm programa, Tinker Labs franšizer i učiteljica