U jeku izmene nastavnih planova za prvake i petake, priče o udžbenicima i njihovom diskutabilnom sadržaju, nailazimo na intervju sa Srđanom Dragojevićem koji je uradio hrvatski Novi list. Njegov pogled na obrazovanje je oštar i on to ne krije. Tvrdi da škola danas deci seče krila, a da nikome ne odgovara da recenzenti udžbenika budu najkreativniji ljudi. Intervju pročitajte u nastavku.
Otac ste, ako ne grešim, petoro dece. Prvu knjigu za decu „Krilata deca” napisali ste dok vam je kćerka bila u pubertetu. U toj priči deca s planeta Re rađaju se s krilima i uživaju dok lete nebom sve dok im, ulaskom u pubertet, krila ne počnu da otpadaju. Koliko naše školstvo kreše ta krila? Izjavili ste jednom da su naše škole ubice kreativnosti.
– Da, petoro. Dvoje su već odrasli ljudi, najstarija kćerka je snimatelj, sin je nakon studija psihologije radio kao „copywriter” u jednoj reklamnoj agenciji, sada se bavi nekim sofisticiranijim oblicima književnosti i scenaristikom. Srednja kćerka, kojoj su posvećena „Krilata deca”, sada izlazi iz puberteta, učenica je muzičke gimnazije; nadamo se da će biti pijanistkinja.
I da, roditelj sam već skoro tri decenije; svedok sam kako škola, školski programi i udžbenici deci „skidaju krila”, uspešno im suzbijaju maštu i kreativnost. No, to nije toliko do učitelja i profesora; mi smo imali neke zaista dobre, već više do pisaca udžbenika.
Bio sam saborski zastupnik tri godine i, pored kulture, bavio sam se i obrazovanjem. Video sam koliko je teško pomeriti nešto u ovom važnom području i zbog okoštalog sistema obrazovanja, inercije u njemu, ali i zbog jednog komercijalnog pristupa pisanju i izdavanju udžbenika, gde je umešan i strani kapital, veliki novac. Kreativnost je tu najmanje bitna.
Nikome u tom proizvodnom lancu ne odgovara da najkreativniji ljudi u zemlji, pisci, umetnici, slikari, budu recenzenti udžbenika i ne dopuštaju da suvoparni i nekreativni udžbenici dođu do dece.
Izjavili ste svojedobno da je politička korektnost veliki neprijatelj dečje literature. Zašto?
– Deca nisu „politički korektna”, kao ni kreativni odrasli koji su sačuvali dete u sebi. Politička korektnost je jedan vid „uljudnog fašizma” i može se samo, s tugom, konstatovati da je on pobedio. To vam je kao ona podobnost u socijalizmu, služi za kontrolu svega što iskače, što se protivi proseku i mediokritetskom duhu. Na žalost, ti trendovi, uvezeni sa zapada kod nas dominiraju.
To vam je kao s ovom pomamom za realiti emisijama, zdravim životom i ishranom, tim glutenskim dijetama i glupostima. Uvezli smo sve najgore i još ga obogatili domaćim primitivizmom i radikalizmom.
Koliko je humor u tom kontekstu važno piščevo oružje?
– O, pa naravno da jeste. Humor je jedino oružje umetnika danas protiv gluposti. Često, i protiv nepravde. No kada živite u autoritarnim društvima, kakva su naša u regiji, i humor postane sasvim nedostatan. On onda pre svega koristi da spasite dušu i zdrav razum.
Koliko je važno da pisac za decu ima iskustvo roditeljstva? Mogu li biti dovoljna autorova mašta i „dete u svakom od nas”?
– Teško je to reći. Luis Kerol je imao sestričinu po kojoj je stvorio Alisu, ne po vlastitoj deci. Blagosloven sam da imam svoju decu koja su nepresušan izvor inspiracije. Ne verujem da bih se bavio literaturom za decu da nemam svoju. Previše sam veliki cinik i deca mi pomažu da održavam neki balans, da na ljudski rod gledam, ipak, s izvesnom dozom optimizma.
Koje su dečje knjige obeležile vaše detinjstvo?
– „Vlak u snijegu”, „Družina Pere Kvržice”, „Junaci Pavlove ulice”, Nušićevi „Hajduci”, „Tri musketara”, „Grof Monte Kristo”, „20.000 milja pod morem”, „Baf, vođa karavana”, mnogo naslova koji su, na žalost, već zaboravljeni i koje deca danas slabo čitaju. I stripovi, naravno, „Komandant Mark”, „Blek Stena”, „Poručnik Bluberi” i, pre svega, „Alan Ford”.
Izvor: novilist.hr