Šta ako dete može nešto da uradi, a neće? Više razloga mogu da prouzrokuju takvo ponašanje

12 aprila, 2017

Dete učimo svojim primerom, ali i zajedničkim radom. Ljubav prema pisanoj reči, kod dece ćemo izgraditi tako što ćemo im u periodu dok ne savladaju slova, čitati priče, razgovarati o njima. Znači, zajednički ćemo raditi na razvijanju ljubavi prema čitanju, na razvoju kognitivnih sposobnosti deteta, njegove mašte i interesovanja.

Postavlja se pitanje, šta ako dete nešto može da uradi, a neće? Više razloga mogu da prouzrokuju takvo ponašanje.
Jedan je da dete ne poseduje samopouzdanje pa smatra da su mu postavljeni zahtevi preveliki. Ukoliko dete nije zainteresovano za rad, nedostaje mu motivacija, ne razume postavljen zadatak, ili mu je druga aktivnost privlačnija, ono će se teško opredeliti da radi ono što očekujemo od njega. Osim ovih, mogu i mnogi drugi faktori da utiču na to da dete ne radi ono što može. Na rad deteta mogu da utiču prevelike ambicije roditelja ili drugih odraslih osoba, nametanje zadataka u trenucima kada je dete umorno ili se bavi nečim drugim, zatim, ukoliko se nameće pomoć odraslih i njihovi stavovi, mišljenja, kritike. To je pedantno – nadzorni stil o kome govori Muhatajeva, a koji se negativno odražava na razvoj deteta. Takođe, na postavljeni problem mogu da utiču i nedostatak pažnje, neizgrađene radne navike, razmaženost, razni psihofizički faktori kao i svima dobro poznat inat kod dece. Problem mogu biti i neki drugi faktori kao što je, na primer i način ophođenja sa detetom.
 
Veoma je poželjan i blag, topao i prijateljski ton čak i u situacijama kada se stvara nezadovoljstvo kod odrasle osobe zbog detetovog neispunjavanja očekivanog. Da bi se dete pokrenulo u radu, potrebno je, ponekad, kao što je i opisano, pristupiti zajedničkom radu. Zajednički rad ne podrazumeva hijerarhijski odnos već partnerski, saradnički i ravnopravni. Ono što predstavlja veliki problem u ostvarivanju takvih odnosa je to što su polazne tačke različite, motivi, predznanja, a i sam način razmišljanja odrasle osobe i deteta su različiti. To je vaspitni model porodica koje uvažavaju decu.
Zanimljiv je način na koji su problem oblačenja rešili roditelji jednog dečaka. Dete nije znalo šta sve treba da obuče i kojim redom. Roditelji su mu nacrtali strip, crtež na kome su prikazane sve radnje koje treba da obavi da bi izašlo na ulicu prikladno obučeno. Dete koje nije znalo slova, lako se snašlo gledajući slike. Uskoro mu spisak nije bio potreban, oblačio se samostalno.
Preterane ambicije roditelja mogu da budu ograničavajući faktor u razvitku sposobnosti deteta za samostalni rad i ostvarenje mogućeg. Česti su slučajevi gde roditelji uče sa decom, ali na način gde sami uče i trude se da poduče dete. Očekivanja idu u smeru da roditelji uče umesto deteta. Rade domaće zadatke, kroz njih mere svoje dete sa drugima, a u stvari razvijaju kod dece nesamostalnost i nesposobnost da vide sebe. Dete biva vrednovano kroz roditeljski domaći, a ne svoj. Takođe, to što dete ne želi da uradi nešto što može, nastaje tako što roditelji istrčavaju sa svojim željama ispred detetovih. Kupuju se igračke koje žele odrasli, a ne deca. Deca pohađaju aktivnosti koje su u skladu sa roditeljskim željama. Takođe, prilikom upisa u osnovnu školu, roditelji su ti koji određuju koja će se škola izabrati umesto da sa detetom obiđu više škola, pa da dete samo izabere. Zaboravlja se da će se igračkama igrati deca, a ne odrasli, da će dete pohađati neku aktivnost, a ne onaj koji ju je izabrao i da će dete ići osam godina u neku školu, a ne njegovi roditelji. O lošim vaspitnim posledicama takvog pristupa govore M. Košiček (1990) i V. A. Petrovski (1994). Veoma je bitan taj početni odnos, važno je da on bude pozitivan da bi aktivnost bila uspešnija.
U nedostatku drugih načina, odrasli često pristupaju sistemu nagrađivanja deteta. Za obavljenu radnju nagrađuju dete poklonima, novcem, izletima. Time razvijaju trgovački duh kod dece umesto onoga što su želeli da postignu. Potrebno je upoznati se sa psihološkim mehanizmima koji pokreću dete, a ne odnositi se prema detetu kao prema zaposlenom. Kod ljudi možemo promeniti mnogo toga, ali ćemo im teško promeniti strast. Čovek se strasno, pasionirano i uspešno bavi aktivnostima koje je izabrao sam, za koje poseduje unutrašnju motivaciju i entuzijazam. Treba biti izuzetno pažljiv sa spoljnim podstrekavanjem i stimulacijom dece. Kod dece se može izgubiti i svesnost o željenom, da splasne energija njihovih želja, tako da više sama ne znaju da li je nešto njihov unutrašnji poriv ili je to puka želja roditelja. Treba biti svestan, kao što su govorili mnogi poznati pedagozi i psiholozi, što je i parafraza stavova Marije Montesori (2006), da se sposobnosti dece i njihova ličnost razvijaju tokom one aktivnosti kojom se bave u skladu sa sopstvenim željama, potrebama i interesovanjima. Lav Nikolajevič Tolstoj je rekao da: „Što s manjim primoravanjem deca uče, tim je metod bolji; što veće primoravanje, tim je gori metod.“
Da bismo uspeli u ovom radu, potrebno je ustanoviti interesovanja deteta, utvrditi šta je to što ga najviše privlači, koji rad mu predstavlja intelektualno zadovoljstvo i čemu će pristupiti sa entuzijazmom. Tokom tog i takvog rada deteta, moguće je ostvariti i druge zadatke, dopuniti mu znanja, iskustva i umenja. Ukoliko se ide u pravcu zainteresovanosti, moguća su skretanja ka onome što predstavlja dodatno vaspitanje, intelektualno, radno, moralno, estetsko ili fizičko i zdravstveno. Stari pedagozi su vaspitanje deteta posmatrali kao negovanje biljke. Lako je kalemiti voćku koja sama raste ka suncu. Potrebno je razvijati samostalnost deteta, odgovornost i osećaj za dužnosti, postepeno graditi to kod deteta.
Mnogi roditelji rade umesto deteta čak i onda kada je ono spremno i sposobno da to radi samo. Brinu se o domaćim zadacima, buđenju za školu, adekvatnom oblačenju, o svemu o čemu i treba da se brinu, ali u periodu dok dete nije sposobno samo. To su prezaštićena deca koja postaju nesamostalna. Nezainteresovana i neodgovorna jer o njihovim zadacima brinu drugi. Potrebno je postepeno skidati tu brigu sa roditelja i prenositi je na decu. Lična odgovornost podrazumeva da se neko sam brine o sebi. Taj posao prenošenja odgovornosti mora biti postupan i u skladu sa sposobnostima i zrelošću deteta.
Izvesna negativna iskustva deteta mogu biti i podstrek za narastanje osećaja odgovornosti i samostalnosti. Dete koje ne probude roditelji na vreme, zakasniće u školu, doživeće neprijatnost, ali će ubuduće paziti i postajati savesnije. Uopšte, deca i tokom igre uče po sistemu pokušaja i pogrešaka. Od onoga „zajedno“ postepeno treba preći na radnju koju će dete obaviti ili obavljati samo. Logično, život u porodici podrazumeva mnogo tolerancije i usklađivanja, tako da će uvek biti poslova koji će se obavljati zajedno.
AUTOR: dr Goran Vilotijević
Izvor:http://www.skolarci.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama