Једно врло занимљиво истраживање објавио је The New York Times пре чак шест година. Реч је о томе да су питали старије средњошколце – да ли би волели да њихове супруге сутра буду домаћице. Укратко, одговор је – ДА. Тачније, 58 процената одговорило је потврдно. Толики је проценат оних који сањају о будућности у којој ће примарно занимање жене бити брига о кући и деци. То је чак 16% више у односу на резултат истог истраживања спроведеног 1994. године.
Као мајка женског детета, запитала сам се: Како бих се осећала и шта бих урадила ако би ми сутра дошла ћерка са идејом да буде домаћица? Шта ако сав новац који ћу, можда, уложити у њено школовање и њену идеју да постане еколог, буде узалудно потрошен? Ако се потпуно посвети брисању носева, кувању кашица и читању прича за лаку ноћ?
Шта ако моја ћерка, моја паметна, бистра, проницљива, упорна девојчица свој живот посвети подизању деце?
За тренутак ме је та помисао ударила као гром из ведра неба. Али само за тренутак. Зато што знам како одгајам своју децу. И знам да ће, ако одлучи да донесе такву одлуку, моја девојчица то учинити зато што је то оно што она жели. Што њу чини срећном. Да то неће бити резултат наговарања, а још мање одлука њеног партнера.
И бићу поносна на њу. Ништа мање и ништа више него ако одабере да буде учитељица, доктор, нуклеарни физичар или фризерка.
Ако имало буде на мене, желеће обоје. И каријеру и породицу. И посао и децу. Ако буду као ја, волеће и да читају. Уживаће и док буду студирале и узимаће све што живот има да им понуди – на факултету и ван њега. Користиће сваку прилику да науче нове ствари, упознају нове људе, ураде нешто због чега ће бити поносне на себе.
Ако буду на мене, ни када заврше студије и запосле се, то им неће бити довољно. Биће увек „гладне“ нових знања, напредовања, успеха.
Али, шта ако је то не буде чинило срећном? Шта ако је посао маме за њу довољан?
Шта ако не тежи да њено име буде на научним радовима, да је интервјуишу новинари или да се о њу отимају велике корпорације? Шта ако, насупрот томе, жели да прави костиме за маскенбал, фигурице од пластелина и колачиће у облику Патролних шапа?
Шта ако њена највећа мера успеха да што више времена проведу посматрајући буцмасте образе своје деце и не пропуштајући нити једну нову ствар у њиховим животима?
Шта ако јој припрема домаћих кифлица на које ће кућа замирисати кад деца стигну из школе буде веће достигнуће од импресивне биографије на четири стране?
Шта ако после година брисања носева, лепљења фластера на огуљена колена, брисања суза, она не буде мислила да је протраћила своје време и образовање, кад се осврне на свој живот?
Ако моја паметна, мудра, сналажљива ћерка одабере да буде домаћица, ако одгајање деце види као позив, хоће ли мање вредети од свог мужа чија ће плата плаћати рачуне? Или ће бити партнери који доприносе, свако на свој начин, да породица опстане и расте?
Хоће ли, ако се међусобно буду поштовали, то поштовање између ње и њеног мужа бити довољно да надокнади сав онај притисак који свет око нас ствара женама – да морају бити СВЕ и да је старомодне и мање вредне ако то не желе? Да су отишле корак уназад?
Ако је време у ком живимо, борећи се за женска права, заправо скрајнуло и понизило оне жене које улогу домаћице бирају, зар није управо то непоштовање жена и њиховог права на избор?
Не знам који ће пут изабрати моја ћерка. Можда ће желети каријеру. Можда уопште неће желети децу. Можда ће изабрати да буде „само мама“. А можда ће баш хтети да проба да има све.