Današnjim roditeljima nije prioritet da se ukalupe u neku kolektivnu sliku i žive život po tuđim nepisanim pravilima. Danas roditelji prvenstveno žele da im deca budu srećna, da imaju unutrašnji mir, da razviju samopoštovanje i u procesu vaspitanja preispituju svoje ponašanje, rade na sebi, promišljaju kakve će posledice njihovo ponašanje imati na dete.
Jedna od faza u kojima većina roditelja ne zna kako da postupa, je neposlušna faza koja se javlja oko druge godine života.
Ona nikako ne znači da je dete postalo nevaljalo niti znači da roditelji nešto rade pogrešno. Obično nastane panika i ljudi se zbog osećaja straha da nisu dobri roditelji počnu obrušavati na dete. Ono što u tom periodu detetu treba od roditelja je afirmisanje osećaja da ima pravo na svoj stav, na svoju volju, ideje i mišljenje i ima pravo da te ideje mogu da budu u neskladu s onim što bi mame i tate htele. To nikako ne znači da im sve treba dopustiti, ali iz tog perioda mora izaći s iskustvom da ima pravo da bude svoj, a te su u toj fazi deca „legitimno neposlušna“.
Roditelj treba da shvati da bliskost i ljubav nisu nešto što dete treba da zasluži, da ga vole bezuslovno, a ne zbog nečeg što je postigao, da ga neće odbaciti ni kada se ne slažu s njim.
Ključ uspešnog roditeljstva je u očuvanju detetovog poverenja u nas kao roditelje, očuvanju poverenja da ćemo uvek biti tu uz njega kada smo mu potrebni, da ga nikada nećemo napustiti ili izneveriti, da šta god kaže ili uradi, neće ugroziti naš odnos. Dete koje ima poverenje u roditelja, samim tim je vrlo spremno na saradnju i želi da doprinosi očuvanju tog odnosa i normalno mu je da bude svojevoljno poslušno (osim u pomenutoj posebnoj fazi), ali ne zbog straha od kazne i s njim je roditeljstvo mnogo lakše. Tačnije, detetu je s takvim roditeljem mnogo lakše jer je to upravo onaj odnos koji ono očekuje i koji mu je potreban , a to, nikako nije znak da detetu treba da dopuštamo da sve bude po njegovom.
Popustljivost nije nikakva usluga detetu. Njemu neminovno moramo da budemo izvor frustracije kada postavljamo granice, ali istovremeno i utehe. Uz to je važno da očuvamo odnos i bliskost čak i kad smo u sukobu. Dete mora u sebi osećati da smo u osnovi i dalje dobri i da se bez obzira na trenutni konflikt, odnos i bliskost neće promeniti.
Sve više današnjih roditelja, na sreću, o tom svemu razmišlja, konstantno se edukuje i radi na sebi i svojim postupcima. Možda uprkos babarogama i pretnjama poput „nisi me slušao i nisi zaslužio da se igram s tobom“, ipak postoji neka nada za našu decu.
Šta bismo u ophođenju s detetom trebalo da izbegavamo
Metode zasnovane na buđenju straha kod deteta (pretnje, podizanje glasa, vikanje, zastrašivanje deteta batinama, kaznama, ultimatumima…);
Metode zasnovane na strahu od odvajanja (kazna koja podrazumeva odvajanje deteta, izolaciju i slanje u drugu prostoriju ili ugao, uskraćivanje ljubavi kao kazna, ćutanje i ignorisanje, postiđivanje, svaka vrsta ekskomunikacije deteta poput glumljenja napuštanja ili rečenica tipa: „Nećeš živeti s nama ako se budeš tako ponašao“;
Metode zasnovane na posledicama, npr. kažnjavanje za nepoželjno ponašanje, tj. disciplinska mera za ponašanje koje nam se ne sviđa, uskraćivanje onoga za šta je dete emocionalno vezano ili ukidanje povlastica koje su mu važne.
T.S.