Ne znam koliko ste primetili, ali naše društvo ne trudi se baš mnogo da se s razumevanjem i empatijom suoči sa izazovima odrastanja jednog ljudskog bića. Sa suzama, sa uznemirenošću, sa snažnim emocijama i ranjivošću. Ne trude se odrasli mnogo da razumeju, prihvate i prigrle dečje emocije, osim onih koje su im prijatne. A to može biti (i skoro sigurno jeste) razlog zbog kog poznajete sigurno mnogo odraslih ljudi koji na emotivnom nivou nikada nisu istinski sazreli. Koji su porasli, ali ne i odrasli.
Ipak, mogućnost da bez straha osete čitav spektar emocija – uzbuđenje, ljubav, strah, tugu, sreću, ljubomoru… upravo je ono što je detetu neophodno da bi zdravo odrastalo i da bi dostiglo emocionalnu zrelost. Suze su im i te kako važne.
Ali, da se razumemo, ovde ne mislimo na one suze koje teku jer su ostavljeni da se sami uspavaju ili poslati u sobu da se sami smire. Suze koje bi trebalo da mogu i smeju bez straha da puste su one suze ranjivosti, koje teku same kada su povređeni, a u prisustvu nekog kome veruju i pored koga se osećaju sigurno.
A sve to je veoma strano, nepojmljivo, mnogima koji su odrasli bez prava da se ljute, plaču, budu ljubomorni. Svima kojima je rečeno da “samo male bebe plaču” i da oni treba da budu hrabri. Koji su poslati tamo negde da se sami smire svaki put kada bi njihova ljutnja maskirala tugu, a njihova osećanja bila previše za roditelje koji nisu znali ni mogli da sa njima izađu na kraj.
Uhvatite li sebe, ponekad, kako se kao odrasla osoba izvinjavate zbog suza? Ili, još gore, kako panično pokušavate da ne zaplačete pred drugima? Da sakrijete tugu ili ljutnju? Ako je odgovor da, uzrok se krije baš u tome što vam nisu dozvoljavali da plačete onda kad je trebalo da to slobodno možete.
Da li tražite izgovore za svoje suze, kad poteku pred drugima? “Ne znam šta mi bi.” “Ma u PMS-u sam.” “Hormoni…”?
Niste sami. To radi većina odraslih ljudi.
Kao roditelji, težimo tome da svoju decu učinimo samostalnim, stabilnim, jakim odraslim ljudima. Isto to su hteli i naši roditelji. I njihovi roditelji pre njih. Samo, njima niko nije rekao da, ako zahtevaju od petogodišnjaka ili osmogodišnjaka ili dvanaestogodišnjaka da “stisne zube” i bude jak, da ga to, zapravo uopšte ne čini jakim.
Prava nezavisnost nije nešto što se može požuriti. To je razvojni cilj koji dolazi onda kad mu je vreme, AKO su potrebe deteta zadovoljene.
Prava nezavisnost rađa se iz godina zavisnosti od nekog ko vas voli, shvata, razume, nekog ko bi planinu za vas pomerio, ko će ostaviti sve onda kad vam je stvarno potreban, koje tu, uvek i bezuslovno.
“Tek kada dozvolimo svojoj deci da od nas zavise, da se stvarno oslone i odmaraju u našoj brizi, tek tada, kao nekakav dar iz te zavisnosti, rađa se njihova istinska i neusiljena nezavisnost.”
Dr Vanessa Lapointe
Tek kada mogu i smeju da osete čitav spektar emocija, dolazi istinska zrelost. Deluje baš jednostavno, ali zapravo nije. Naročito za one odrasle koji još imaju da rade na tome da kod sebe prihvate sva ta različita osećanja.
Ako i kod sebe primećujete da na nagoveštaj dečjih suza ili ljutnje naglo postajete nervozni i želite da što pre zaustavite taj njihov nalet emocija, znajte da postoji razlog za to. Naučeni ste da su te emocije loše. Ružne. Da ćete biti manje vredni ako ih iskažete. I dok gledate svoje dete kako počinje da besni, u glavi vam se, negde u dubokoj podsvesti dešava ponovo neki momenat u prošlosti u kom vam je rečeno da ne smete da plačete. Telo i te kako pamti. Taj trenutak u kom ste dete, zarobljeno u svojim osećanjima koje ne sme da pusti napolje, niko ne želi ponovo da proživi. I zato, da biste zaustavili to mučno osećanje, jedino što možete je da ponovite istu grešku kao vaši roditelji. Da zabranite svom detetu da plače i bude ljuto. Tako će sve prestati, a podsvest će se umiriti. I biće vam lakše. Trenutno.
Alo sve to nimalo ne pomaže vašem detetu. A ni vama.
Biti istinski hrabar znači dozvoliti osećanja iako su teška. Hrabrost nije kad ne plačete. Hrabrost je kad suze nosite bez stida.
Dobra vest je da imamo šansu da učimo i sazrevamo uz svoju decu.
Zato, prepišite sebi suze. I svom detetu ih dozvolite. Biće to jedan od najvećih blagoslova koje mu možete dati. Ali počnite od sebe.