Недеља је. Помислим у себи: „Биће ово миран дан“. Крећу припреме за школу. Прегледање домаћих, понављање, спремање торбе… Муж одлази својим послом. Ја гледам столицу пуну ствари за пеглање која ми стоји од прошлог викенда будући да сам целе недеље лежала с температуром. Одлучих се за пеглање, расположена и срећна што сам напокон здрава и што могу полако да успоставим ред у кући.
Кад погрешиш, реци истину
Моја млађа ћерка, која иде у други разред, доноси књиге, торбу и све што јој треба за школу у кухињу у којој пеглам. И таман кад помислим како је све мирно и да ће бити леп дан, ето ти проблема. Ћерка је заборавила да преда вежбанку са писменим задатком. Шта сад? Гледам онај мали уплашени поглед и престрашено лице мог детета. Питам се је ли толико уплашена зато што није предала задатак или зато што не зна како ћу ја на то реаговати. Иако осећам да ме преплављује бијес, одлучим да се исконтролишем и саслушам ћерку. С обзиром на то да јој не могу помоћи, кажем јој да је једино што може да уради да одмах сутра предати састав и каже истину. Деловало је да ју је мој одговор задовољио. Спрема торбу и безбрижно почиње да се игра, док ја покушавам са се смирим.
Размишљам и даље како ће све то проћи. Како ће то моје дете извести, хоће ли смоћи храбрости да без плакања каже учитељици шта је урадила? Како ће учитељица реаговати? Хоће ли разумети да се дете занело да што пре спреми ствари и дође кући па да иде да се игра. Или ће бити толико љута да ће јој дати јединицу? Будући да је учитељица разумна особа која зна да су то само разиграна деца, надам се да ће разумети да је из неког разлога случајно заборавила да преда вежбанку и да ће научити да мора да буде пажљивија. Напокон, с тим уверењем, успевам да скренем мисли и крећем са припремом ручка. Све изгледа добро, ја смирена, а она срећна (барем ми се тако чинило).
Одрастање је прихватање последица својих дела
Како је време пролазило и ближило се вече, моја се ћеркица све више мрштила и била је све тужнија. Кад одједном – излив страха. Моја девојчица почиње панично да плаче јер ју је страх шта ће учитељица рећи и шта ће бити. Срце ми се слама јер видим колико моје дете пати због тога, видим како је њој то велики проблем, а ја – једино што могу у овом тренутку да урадим је да чврсто загрлим и охрабрим да призна учитељици. И да се надам да ће све бити у реду, а највише да ће она из тога ипак нешто научити.
Тешко је бити родитељ и гледати своје дете које има „велики“ проблем, а ти не можеш да му помогнеш. Можда сам и могла да позовем учитељицу и кажем јој што се догодило, али питам се шта бих тиме постигла. Да ли би моје дете научило да за своје поступке треба да сноси и одговорност? Иако сам свесна да је то за њу било велико искуство, а мени није било нимало лако гледати је како се мучи, поносна сам на себе јер мислим да сам ипак исправно поступила (ма колико то било тешко за обе). Моје је дете научило велику лекцију: да се суочи са страхом и реши свој проблем. Тако се одраста!
Аутор: Кристина Фабрис
Извор: klokanica.24sata.hr