Nedelja je. Pomislim u sebi: „Biće ovo miran dan“. Kreću pripreme za školu. Pregledanje domaćih, ponavljanje, spremanje torbe… Muž odlazi svojim poslom. Ja gledam stolicu punu stvari za peglanje koja mi stoji od prošlog vikenda budući da sam cele nedelje ležala s temperaturom. Odlučih se za peglanje, raspoložena i srećna što sam napokon zdrava i što mogu polako da uspostavim red u kući.
Kad pogrešiš, reci istinu
Moja mlađa ćerka, koja ide u drugi razred, donosi knjige, torbu i sve što joj treba za školu u kuhinju u kojoj peglam. I taman kad pomislim kako je sve mirno i da će biti lep dan, eto ti problema. Ćerka je zaboravila da preda vežbanku sa pismenim zadatkom. Šta sad? Gledam onaj mali uplašeni pogled i prestrašeno lice mog deteta. Pitam se je li toliko uplašena zato što nije predala zadatak ili zato što ne zna kako ću ja na to reagovati. Iako osećam da me preplavljuje bijes, odlučim da se iskontrolišem i saslušam ćerku. S obzirom na to da joj ne mogu pomoći, kažem joj da je jedino što može da uradi da odmah sutra predati sastav i kaže istinu. Delovalo je da ju je moj odgovor zadovoljio. Sprema torbu i bezbrižno počinje da se igra, dok ja pokušavam sa se smirim.
Razmišljam i dalje kako će sve to proći. Kako će to moje dete izvesti, hoće li smoći hrabrosti da bez plakanja kaže učiteljici šta je uradila? Kako će učiteljica reagovati? Hoće li razumeti da se dete zanelo da što pre spremi stvari i dođe kući pa da ide da se igra. Ili će biti toliko ljuta da će joj dati jedinicu? Budući da je učiteljica razumna osoba koja zna da su to samo razigrana deca, nadam se da će razumeti da je iz nekog razloga slučajno zaboravila da preda vežbanku i da će naučiti da mora da bude pažljivija. Napokon, s tim uverenjem, uspevam da skrenem misli i krećem sa pripremom ručka. Sve izgleda dobro, ja smirena, a ona srećna (barem mi se tako činilo).
Odrastanje je prihvatanje posledica svojih dela
Kako je vreme prolazilo i bližilo se veče, moja se ćerkica sve više mrštila i bila je sve tužnija. Kad odjednom – izliv straha. Moja devojčica počinje panično da plače jer ju je strah šta će učiteljica reći i šta će biti. Srce mi se slama jer vidim koliko moje dete pati zbog toga, vidim kako je njoj to veliki problem, a ja – jedino što mogu u ovom trenutku da uradim je da čvrsto zagrlim i ohrabrim da prizna učiteljici. I da se nadam da će sve biti u redu, a najviše da će ona iz toga ipak nešto naučiti.
Teško je biti roditelj i gledati svoje dete koje ima „veliki“ problem, a ti ne možeš da mu pomogneš. Možda sam i mogla da pozovem učiteljicu i kažem joj što se dogodilo, ali pitam se šta bih time postigla. Da li bi moje dete naučilo da za svoje postupke treba da snosi i odgovornost? Iako sam svesna da je to za nju bilo veliko iskustvo, a meni nije bilo nimalo lako gledati je kako se muči, ponosna sam na sebe jer mislim da sam ipak ispravno postupila (ma koliko to bilo teško za obe). Moje je dete naučilo veliku lekciju: da se suoči sa strahom i reši svoj problem. Tako se odrasta!
Autor: Kristina Fabris
Izvor: klokanica.24sata.hr