Годинама радим као приватни наставник математике. Од како сам почела да студирам приватни часови су били мој додатни извор прихода. У почетку сам мислила да не волим рад са децом. Да нећу имати стрпљења. Међутим, убрзо су ме сама деца демантовала.
На неки, мени необјашњив начин, све до једног детета, ме је заволело. Уместо очекивано строге наставнице, препознавали су у мени пријатеља. Особу која их радо слуша. Разуме. Посаветује. Необично су ми се радовали кад позвоним на њихова врата, иако после тога следи час “досадне” математике.
Још веће изненађење су ми били њихови родитељи, који су уважавали моје мишљење и тражили савете на теме које нису имале додирних тачака са математиком. Постајала сам породични пријатељ. Кроз свако дете стицала сам нове пријатеље, мале и велике, и бивала необично срећна због тога.
Једно од питања, које ми је редовно постављано пред крај осмог разреда или средње школе – Шта мислиш, шта треба да упишем? Увек сам давала исти одговор свима. Родитељима бих рекла – Истражите са дететом шта заиста воли да ради…сатима…шта је његова страст? Деци бих одговарала – Упиши оно што би волео да радиш са уживањем, шта год то било: кување, писање, шишање, рачунање, сликање…
Давно сам се и сама налазила на тој раскрсници избора.
Када сам била четврти разред основне школе, у једној шетњи градом, питала сам тату онако необавезно – Да ли бих ја могла да будем фризерка кад порастем? Он, машински инжењер, дао ми је потпуно неочекиван одговор – Наравно! Можеш да будеш шта год пожелиш. Нисам се надала том одговору. Од како знам за себе, бабе и тетке су ме убеђивале да је медицина најбољи могући избор на свету. Климнула сам главом, одахнула у себи и бескрајно се радовала што ћу бити фризерка…једнога дана.
Када се ближио крај основне школе, отац ме је упитао – Шта ћеш да упишеш? Рекла сам – Не знам. Двоумим се између филолошке гимназије или техничке школе. Потпуно два различита правца – језици и наука…али уједно две моје велике љубави – језици и математика. Шокирано ме је погледао, па тихо наставио – Зар ти ниси желела да постанеш фризерка? Ужаснута питањем, кратко и надобудно сам фркнула:
-Фризерка?! Знаш ли ти какви ђаци уписују ту школу? Ја сам вуковац. Ја не могу бити фризерка. Спустио је поглед у под и дубоко уздахнуо. Ништа није рекао. Мислио је да грешим.
Он је најбоље од свих из моје околине знао шта значи погрешан избор и како се то даље одражава на целокупан квалитет живота. И он је био вуковац. Дика и понос своје фамилије и целе улице. Кад је требао да упише факултет желео је ветерину, али с обзиром да је био одличан ђак, држава га је позвала да се упише на Војну академију. У то време му је била указана огромна част. Деда, његов отац, једва је дочекао.
– Каква ветерина?, говорио би. — Бићеш ти татин војник! Или то или ништа!
Уписао је Војну академију, смер машинство. Биће он татин војник. Биће он татин понос. На трећој години студија, пожелео је да напусти академију. Наравно да му то није било допуштено. Деда је рекао да се не враћа без дипломе кући. Није напустио. Учио је и почео да пије. Дипломирао је и постао алкохоличар. Одмах је добио запослење при војсци и своју јединицу младих војника. Свако јутро им је бројао гаће и чарапе. Тако је нама упрошћено описивао свој посао. А мени је као детету опет деловао некако моћно у тој војној униформи од које се ужасавао. Зими пребаци шињел преко рамена. Шапка на глави. Визир спусти толико да покрије очи, како не би видео војнике који га поздрављају стојећи мирно, немо и држећи брид длана повише слепоочнице. Није им отпоздрављао. То сам уместо њега радо чинила ја, у ретким приликама.
Нисам могла да препознам тугу у његовим очима. Сваки дан је ишао на посао који не воли. Сваки дан је пио јер није био срећан. Бежао је од својих туга и неиспуњених снова. Имао је породицу којој се није посвећивао. Врло брзо се некако пензионисао. Нашао је начин да наплати своје студирање и мучење. Развео се. Наставио да пије. Наочиглед и запрепашћење свих нас – запалио диплому! Гледао је с осмехом на лицу како гори. Јер то није био његов избор. Та диплома је била симбол његове послушности. Светио се оцу до краја свог живота. А није дуго ни поживео.
Све то – због погрешног избора. Све то – због послушности. Уместо да се успротивио и рекао – Студираћу ветерину, јер је то моја љубав и моја жеља! Можда би постао најбољи ветеринар на свету, па би отац свакако био поносан. Можда не би упловио у воде алкохолизма, већ уживао у својој жени и деци. Можда не би умро млад. Можда.
Зато сваки пут кад ме питају – Шта да упишем? кажем – Оно што волиш. Што твоја душа иште. Оно чему се неизмерно радујеш. Јер то није само посао. То није само плата. То је важан избор који ће обојити цео твој будући живот.
Извор: Бесењак