Познајем мајку која седи испред мене. Заједно смо прошле много. Била сам учитељица чак трима њеним ћеркама и може се рећи да смо готово постале пријатељице. Она је посвећена, савесна мајка која своју децу воли свим срцем. Знала сам одувек да могу с њом да будем потпуно отворена и када су вести добре и када баш и нису. Знам да ми верује. Али, данас, први пут, поставила ми је питање на које сам пожелела да јој одговор прећутим. Да слажем. Нисам знала како да превалим истину.
„Маријанине оцене су добре, видим то; Мене брине нешто друго. Чини ми се да она више уопште не воли да учи као раније.” – рекла је.
И у праву је. И ја сам код њеног детета приметила исту ствар. А знам и зашто. Имам одговор, ту је, на врх језика. Али не знам да ли могу да јој кажем. Разапета сам између одговорности да помогнем Маријани и чињенице да то што ћу рећи може заиста да повреди њену мајку.
Истина – за ову мајку и многе друге родитеље – је ово: Њено дете жртвовало је своју природну радозналост и жеђ за знањем, на олтару постигнућа. И за то смо криви – МИ. Маријанини родитељи, наставници, друштво – сви смо саучесници у овом злочину против учења. Од првог дана када закораче у учионице, усмеравамо их према циљу и тренирамо их да свој напредак, своју вредност, мере према некаквим бројевима, оценама, поенима, наградама. Научили смо Маријану да је њен потенцијал везан уз њен интелект, а да је њен интелект далеко важнији од карактера. Научили смо је да сакупља петице, медаље, дипломе са такмичења и ненамерно смо је научили да нам уопште није важно како је до њих дошла. Шта је жртвовала. Учили смо је да штити и развија своје академско савршенство по сваку цену и да је боље одустати ако се ствари закомпликују него ризиковати да се поквари тај савршен резултат, савршена слика. И, изнад свега, учили смо је да је неуспех страшан. Да га се треба бојати. И тај страх је уништио њену дечју радозналост и жељу за учењем.
Погледала сам у ову маму и покушала да пронађем неки нежнији начин да јој саопштим да свакодневно звоцање због оцена истовремено храни Маријанину зависност од мајчине склоности да решава проблеме уместо ње, и учи је да су некакве бројке, награде које добија далеко важније од труда који је она уложила да нешто ново научи. Маријана је толико заокупљена циљем да задовољи своје родитеље да је сада њена жеља за новим сазнањима угушена сталном потребом за потврђивањем у очима других људи, кроз оцене.
Намере и труд који ова мајка улаже долазе из чисте љубави и то је јасно као дан. Жели да се цео свет пред њима отвори, а све оно што ради да би им помогла да остваре нешто за шта она верује да ће им осигурати срећу и успех, заправо је можда камен спотицања на том путу.
Маријана је изузетно паметно и способно дете и њена мајка је на то сваког дана подсећа. Али, никакву истинску похвалу Маријана не добија за сам труд који улаже да реши тај тежак задатак из математике или заврши пројекат. Ако је на крају напорног процеса решавања задатка резултат који је она добила погрешан – она је оманула, без обзира на то колико је труда уложила или шта је у том процесу научила. И упркос томе што нико то не примећује, баш у овим ситуацијама деца највише уче. Уче како да буду креативна и траже решења проблема. Уче се самоконтроли и истрајности. Уче се да препрека није тренутак да се одустане, већ да се тражи други пут до решења. Али, пошто су толико уплашени од саме помисли на неуспех, једноставно се труде да улазе у интелектуално што мање ризичне ситуације. Знају да ако пробају нешто другачије и то им не пође за руком, тај неуспех биће нека врста доказа да и нису баш толико интелигентни, чим им се може десити да оману.
Боље је играти на сигурно.
Да ли је стварно тако? Да ли је то оно што желимо да постигнемо? Децу која ређају петице, али мрзе учење? Децу која су академски успешна али се плаше да зароне у непознато и направе велике ствари?
Маријанина мајка је веома успешна жена, а била је и одличан ђак. Зна која је вредност напорног рада, научила је то на свом примеру. Њој је њена мајка дозволила да греши, пада и поново устаје, игра се и учи, али данас кад она има своје дете, није у стању да увиди значај и вредност борбе за циљ. Жели да свом детету пружи све, а заборавља да најважнија искуства у детињству долазе од оног осећаја кад се суочавате са изазовом, оних тренутака кад се изгубите у покушајима да нешто постигнете, кад паднете па морате поново да устанете, и то вам није тешко јер знате да вас на крају пута чека неко ново сазнање.
На крају, разумем ову мајку, јер је она као ја. И рећи јој истину тешко је из два разлога: зато што се плашим да ће је то наљутити и да ће почети да се брани, али и зато што и сама морам да се суочим са истим грешкама, и као учитељ и као родитељ. Али, истина је једина која у овом случају може да нам помогне да ми помогнемо својој деци да поново пронађу своју интелектуалну храброст, свој ентузијазам за учење и снагу која им је потребна да би израсли у независне, способне људе.
И, ако буде среће, дочекаћемо да одрасту и захвале нам. На томе што смо били спремни да им животе учинимо мало тежим данас, како би били спремни да бију битке које их чекају сутра.
Пише: М. И.