Postoje određene potrebe bez kojih čovek ne može da živi, kao što su potreba za hranom, snom i vazduhom. Međutim, isto tako postoje i potrebe bez kojih dete ne može da se razvije u samostalnu, srećnu osobu.
Njihove potrebe nisu samo fiziološke
Američki dečiji lekari T. Beri Brazelton, profesor Univerziteta “Harvard” i Stenli Grinspen sa univerziteta “Džordž Vašington” u Vašingtonu sastavili su na osnovu dosadašnjih saznanja u oblasti razvojne psihologije spisak potreba koje smatraju ključnim za psihičko zdravlje dece.
Dvojica naučnika navode okolnosti koje su od suštinskog značaja za zdravo psihičko sazrevanje deteta.
Prvo mesto na njihovoj listi zauzima emocionalna sigurnost. Što je dete mlađe, to je važnije da ima pouzdanu blisku osobu, koja će ga negovati, hraniti, štiti i maziti. Beba još nema osećaj za vreme, pa opšte osećanje nezadovoljstva “glad”, u trenutku kada se pojavi poznato lice, povezuje sa sledećim iskustvom: sada će mi biti bolje. Na taj način se stvara prvi odnos povezanosti sa drugom osobom, važan za razvoj iskonskog poverenja, zahvaljujući kome čovek prolazi kroz život kao psihički zdrava osoba. Iz iskonskog poverenja se razvija poverenje, a iz poverenja svest o sopstvenim mogućnostima.
Grinspen i Brazelton i radoznalost smatraju jednom od osnovnih potreba. Osećaj da su voljena deci daje hrabrost da se okrenu nepoznatom, da istražuju novo. Međutim, dete će iskoristiti priliku za sticanje novih iskustava samo ako ima osećaj da je njemu najbliža osoba u blizini i da će mu pružiti utočište ukoliko nešto krene naopako.
Nova iskustva treba da budu primerena detetovom uzrastu, njegovom karakteru, a ne samo očekivanjima i normama roditelja i čitavog društva.
Podrazumeva se da sva deca treba da nauče da se ponašaju za stolom, da budu obzirna prema okruženju, saosećajna i zahvalna. Ali, da li devojčice baš moraju da nauče da štrikaju? Da li sin mora da igra šah sa svojim ocem? Deca će biti srećna ako roditelji osete njihove talente i interesovanja, ako ih podstiču i shvataju ozbiljno, čak i ako oni ne odgovaraju njihovim očekivanjima. Da bi dete moglo da stiče iskustva, da uči i da se razvija, neophodno mu je priznanje okruženja. “Sposobnost za ohrabrivanje jeste jedna od mogućnosti izražavanja ljubavi prema bližnjima”, glasi jedan od principa kineske teorije vaspitanja.
I granice i poznate strukture spadaju među osnovne dečije potrebe. Što su deca manja, to im svet deluje haotičnije. Sve im je nepoznato. Brazelton i Grinspen smatraju da je u ovoj životnoj fazi važno obezbediti deci “utočišta” u kojima se dobro snalaze. Dom u koji se uvek vraćaju, park u kome se igraju, utvrđeni dnevni raspored na koji mogu da se oslone. A šta je sa granicama? Maloj deci je sve zanimljivo, uključujući i nezaštićene utičnice. Veća deca su sklona da izazivaju roditelje: “Šta će se dogoditi ako…?” Roditelji koji deci postave određene granice, pružaju im sigurnost koju ona nesvesno traže. Ležeran, nedosledan, previše slobodan stil vaspitavanja utiče na to da deca izrastu u haotične osobe, koje ne mogu da se organizuju i nisu sposobne da se uklope u društvo.
Na kraju, za dete je važna stabilna zajednica. Zavisno od uzrasta, deci nije potrebna samo pouzdana bliska osoba (najčešće majka), već i porodica koja se sastoji iz više generacija.
U malim porodicama ili porodicama u kojima postoji samo jedan roditelj, krug mogu da prošire komšije, prijatelji i poznanici, koji će spontano pokazati deci da postoje i drugi životni stilovi i drugačiji načini gledanja na stvari.
Kada malo odraste, detetu će veoma bitni postati drugovi vršnjaci, koji će mu olakšati da se snađe u vlastitoj starosnoj grupi. Roditelji koji se postepeno povlače olakšavaju detetu neizbežno odvajanje od roditeljske kuće. Oni treba da shvate da su samo njegovi pratioci na određeno vreme.
Izvor: zena.blic.rs