Са пет година је моја ћерка први пут отишла са васпитачицом на зимовање. Са шест други пут. Сад, са скоро осам година, док ово куцам, она је са учитељицом на зимовању.
Од рођења је била прилично везана за мене јер у јаслице готово да није ни ишла, можда свега један месец. Дојила сам је и ноћу баш дуго, па није могла да преспава без мене, а први пут је код баке остала целу ноћ кад јој се родио млађи брат. Имала је тад 2,5 године и на ту ноћ смо је припремили, колико је могло у том узрасту.
Оно што заправо желим да кажем је да је она дете на чијем се осамостаљивању од родитеља никад није радило. Допуштали смо јој, све време, да она води на том путу, изузев у ситуацијама кад није било другог избора, а и то бисмо јој стрпљиво и детаљно објаснили.
Прочитајте и: Самостално дете – мали трикови који ће много помоћи
Тада, са пет година, на зимовању с васпитачицом остала је седам дана. То је био први пут да негде одлази на дуже од 24 сата. Било је два или три ноћна буђења и мало плакања, али познајући је, то сам очекивала. Ипак, одлука да на зимовање оде без нас била је само њена. Са осмехом је ушла у аутобус, села поред другарица и махала нам док је аутобус кретао.
Други пут је било још лакше. Дане је одбројавала до поласка и кад су њене најбоље другарице одустале од путовања, слегла је раменима и рекла: „Па, штета.“ Није јој падало на памет да и она одустане.
Трећи пут се ни ја нисам сетила да је сликам приликом поласка, толико нам је то већ постало нормално.
Како је, онда, дете које нико није осамостаљивао – самостално?
Па, баш због тога. Као што дете не треба да проходавате, већ ће оно то само, својим темпом, онако како је природа одредила, баш тако иде и са осамостаљивањем – природно. Овде, наравно, говорим о одвајању дужем од неколико сати. И морамо изузети оне ситуације које нам је наметнуо начин живота, а где многи родитељи немају другог избора, већ децу на осам сати од себе морају да одвајају сваког дана, већ кад напуне годину дана.
Кад је реч о дужем одвајању које подразумева и да дете преспава ноћ с неким другим, пре узраста у ком дете о томе може да одлучи само – немојте то радити, ако не морате.
Зашто? Зато што је једини правилан пут осамостаљивања онај који одреди дете. Ако зна да вас има, да сте ту, да ћете се, кад му затребате појавити баш ви, а не неко други, оно ће осећати сигурност. Неће морати да се грчевито за вас држи јер – ви сте ту, за то не мора да брине.
И да се вратим на причу о свом детету. Сваки пут кад би кретала на зимовање, непосредно пред пут, за доручком, рекла бих јој следеће:
„Идеш тамо с другарима да се добро забавиш. Биће клискања, санкања, грудвања, маскенбала, дискотеке. Остајеш седам дана, уколико ти је лепо. Ако није, ми за три сата можемо да стигнемо по тебе. О томе не мораш никад да бринеш.“
То је та сигурност. Мама и тата су ту. Доћи ће по мене ако ми то буде потребно. Тако је и са ситним корацима осамостаљивања. Кад је ослонац иза вас, осећате се сигурно и не морате га користити. Кад га нема, тло под нама уме да се заљуља.
Шта мислите, да ли нас је икад до сад позвала и да ли је тражила маму и тату док је на зимовању?
А. Цвјетић