Kada Vaše dete optužuje nastavnika za lošu ocenu u školi, pažljivo saslušajte i analizirajte rečeno. Istina je da se deca često žale da bi opravdala lošu ocenu, ali istina je, takođe, da neki nastavnici nemaju jasne kriterijume ocenjivanja ili kriterijumi nisu uvek isti za sve učenike.
Moja ćerka se uporno žalila da ne može da dobije više od 4, iako dobro zna i razume gradivo iz jednog predmeta. Ispričala mi je da ocenu 5 dobijaju samo učenici koji sede u prvom redu, uporno se javljaju i viču: „Hoću ja! Hoću ja!“, iako im odgovori često nisu tačni.
Prvo sam proverila njeno znanje, zaista je dobro znala. Onda sam joj objasnila da nastavnik uspostavlja pravila na svom času a ne učenici. Pohvalila sam je što je definisala postojeća pravila, i predložila joj da odluči kako će se u okviru tih pravila ponašati. Moja preporuka je bila:
„Po mom mišljenju ocena je manje važna od znanja, i ako si zadovoljna svojim znanjem, vredno uči i ne obraćaj pažnju na ocenu. Ako baš želiš da imaš 5, onda i ti sedi u prvi red i uporno se javljaj! To je tvoj izbor.“
Nije sela u prvi red, vredno je učila, i konačno dobila toliko željenu peticu.
Sin je došao iz škole i ispričao da je dobio 4, a pogrešio je samo jednom u odgovaranju, a njegov drug je rekao samo jednu rečenicu i dobio 2. Predstavio je to kao veliku nepravdu. Naš razgovor je tekao, približno, ovako:
„Jesi li ti znao sve odgovore?“
„Ne, jedan sam rekao pogrešno.“
„Kakve veze ima dvojka tvog druga sa tobom?“
„Ali on nije zaslužio tu dvojku!“
„Da li je to uticalo na tvoje znanje?“
Bio je zbunjen, želeo je, na svoj dečji način, da opravda nižu ocenu od očekivane.
Saglasili smo se da je 4 dobra ocena, a ako hoće 5, mora bolje da nauči lekcije.
Oboje su išli u istu osnovnu školu i imali istog nastavnika predmeta, prepunog termina koji su se morali naučiti napamet. Oboje su se žalili da ne znaju kako da odgovaraju, da nastavnik traži da se kaže sve žto je u knjizi napisano, ali da to ne sme da se, osim termina, uči napamet. Raspitala sam se kod drugih roditelja i zaključila da ni ostalim učenicima nije jasno šta nastavnik traži. Nastavnik je propustio da objasni svoje zahteve. Zajedno smo probali razne metode učenja i izlaganja lekcija. Na kraju su pisali teze za svaku lekciju, pamtili redosled teza i pričali lekciju po tom redosledu. To je donelo rezultat.
Sin je bio izuzetan u matematici i fizici, na takmičenjima je uvek osvajao visoka mesta, ali je jako ružno pisao i crtao. Vežbali smo satima, ali napredak je bio slab, ili nikakav.
Jedan deo gradiva Tehničkog obrazovanja je bilo crtanje tehničkih crteža i on je stalno dobijao dvojke. Znao je da je to realna ocena, ali je bio nesrećan jer mu je ta dvojka jako kvarila prosečnu ocenu. Razgovarala sam sa predmetnim nastavnikom, koji je u potpunosti razumeo apsurdnost situacije, u kojoj će jedan od najboljih učenika, biti u sredini razreda po prosečnoj oceni.
Jednog dana sin mi je saopštio:“Imam dve petice iz Tehničkog, odakle mi, pojma nemam!“
Zahvaljujem nastavniku na razumevanju, ali ipak mislim da je pogrešio. Zamislite kako su se osećali učenici u razredu koji su zaista zaslužili svoje visoke ocene. Korisnije bi bilo da je nastavnik razredu objasnio da je njihov drug jako dobar u ostalim predmetima, da je postigao izuzetne rezultate na takmičenjima iz matematike i fizike, da se trudio da popravi svoje crtanje i da zbog toga zaslužuje da mu ne bude pokvaren opšti uspeh niskom ocenom iz njegovog predmeta.
Ćerka se ponovo žalila da nikako ne može da dobije 5 iz predmeta koji izuzetno dobro zna i razume, jer je nastavnik strog i niko nema 5. Po ko zna koji put sam joj objašnjavala da je znanje važno, a ne ocena, ali ne vredi…Ona hoće 5 (jako je volela te petice). Sasvim slučajno sam srela predmetnog nastavnika i ispričala „tužnu“ priću svoje ćerke. Nastavnik je potvrdio da ona zaista dobro zna taj predmet i nije dalje kometarisao, ali petica je stigla ubrzo.
Mislim da sam, ovog puta, ja pogrešila. Bolje je bilo da sam predložila mojoj ćerki da sama razgovara sa nastavnikom.
U ovom i mnogobrojnim sličnim slučajevima sam, svojoj deci, objašnjavala da se u školi učimo i životu. I u školi i u životu, većinu pravila ne donosimo mi. Mi sagledavamo okolnosti i trudimo se da u postojećoj realnosti postignemo najbolje rezultate, pazeći da zbog trenutnog uspeha ne nanesemo štetu ni sebi, ni drugima. Istovremeno tražimo načine da utičemo na izmenu i unapređenje pravila u našem okruženju.
Ocena je trenutna, znanje i sposobnost su stalni. Najvažnije je da stalno upotpunjujemo svoje znanje i razvijamo sposobnosti. Što su naša znanja i sposobnosti veće, to je veća i naša mogućnost da učestvujemo u propisivanju pravila, što je veće naše učešće u propisivanju pravila, pravila će nam više odgovarati.
Izvor: http://srljubica.blogspot.com/