Начин вредновања знања и способности ученика у облику бројева веома штуро говоре о ономе што оцењују. Наставници и професори такође немају уједначене критеријуме за оцењивање, а критеријуми су субјективни.
Шта то они оцењују?
– Kолико ученик пажљиво прати наставу и колико се укључује у њу.
– Kаква му је меморија
– Kако разуме градиво
– Kако примењује стечено знање
– Да ли је инвентиван
– Да ли учи редовно
– Да ли чита и ван наставног градива везано за ту област
– Kакава је заинтересованост за одговарајући предмет или област
– Да ли одрађује домаће задатке
– Kакви су резултати на тестовима
– Kако презентује стечено знање
…итд
А како изражавају те своје оцене?
Са једним од неколико бројева.
Сваки ученик има своје карактеристике и свако знање има своје карактеристике.
Сваки предавач има своје карактеристике и свако ко оцењује има своје критеријуме.
И шта онда може да се закључи из неке оцене од 2 до 5 о ученику и о наставнику?
Штавише, на крају се успех сведе на одличан, врлодобар, добар и довољан (говорим о онима који су завршили годину).
Можда је тај ученик геније за неку област, али његове физичке способности или незаинтересованост за неки предмет чине да је његов укупан успех довољан или добар. И чему служи укупан успех?
Можда је управо тиме потенцијални геније натеран да далеко више времена посвећује ономе за шта нема таленат, док оно у чему може да напредује запоставља.
Kако онда на основу бројчаних оцена и успеха усмерити образовање тог ученика, на задовољство ученика и друштва?
Kако знати који је од горенаведених елемената утицао на оцену коју је добио за одређени предмет и какав је критеријум примењен у том оцењивању. Данас већ имамо могућности да произведемо софтвер који ће формирати тестове по разним основама, прикупљати податке и давати детаљне катактеристике ученика које ће га опредељивати за оно где ће моћи да се најоптималније оствари. Са друге стране, неће бити оптерећен теретом успеха (ауспуха :)), већ посвећен ономе за шта је највише мотивисан и у чему може да се највише усаврши, оствари и пронађе свој смисао живота.
Хвала на пажњи, џаба сам ово писао.
Зоран Животић
Mislim da ni oni sami neznaju sta ocenjuju posto vise od 90% prosvetnih radnika, jedva ceka da zavrsi cas i da zbrise sa posla.
A pedagogoija… koja pedagogija vecina nisu pratili tu nastavu.
Hvala izuzetcima na njihovoj posvecenosti deci, i tim izusetcima treba povecati platu a ovim ostalima naprotiv smanjiti platu jer im je i ovo suvisto,
G.“Knez“ako postoje kriterijumi ne vidim potrebu da komentarišete i Vi procenjujete rad tj.ocenjivanje.Najlakše je “smanjite platu“.Ako se ne promeni ovakav odnos i omalovažavanje rada nastavnika biće još gore.Kriterijumi su “propisani“Zakonom o ocenjivanju i standardima.Ima pedagoga,nema potreba dodatno da nas “doškolavaju“jer neko to od Vas naplacuje a primena je ravna nuli.
O tome se I radi. Zakon je Los, kriterijumi takodje. A vecina nastavnika se krije upravo iza zakona I propisanih kriterijuma
Zakon o ocenjivanju i kriterijumi? Postoji pravilnik koji u zavisnosti ko ga čita može biti jasan ili nejasan, ali sigurno ne i precizan http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/09/Pravilnik-o-ocenjivanju-u%C4%8Denika-u-srednjem-obrazovanju-i-vaspitanju-za-objavljivanje-1.pdf
I tu imamo – citiram
„Оцена представља објективну и поуздану меру остварености прописаних циљева, исхода учења, стандарда постигнућа и развијених компетенција, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитетa и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.“
Šta imamo u stvari u Srbiji?
Škola sa jedne strane iz njoj poznatih razloga, a roditelji sa druge strane iz njima poznatih razloga stvaraju pogodno tlo za niveliranje uspeha kod dece čime se jasno gubi kvalitet. To nazalost nikako ne moze biti dobro i stimulativno, jer nikako ne prati realan napredak deteta. Svako dete treba da ima realan, jedinstven i samo svoj uspeh i da se “takmiči” samo sa samim sobom. Ovako kako je totalno je demotivišuće za decu, a daje samo lošu opštu sliku koju niko nažalost ne želi ni da primeti, a jos manje da konstatuje. I zato je to u Srbiji tabu tema. Sve diraj, ali “sve petice” nikako.
A kako bi se to moglo efikasno i „brzo“ promeniti? Uz malo želje i volje i sigurno ne bez extra sredstava iz budžeta.
Ministarstvo bi trebalo da jednom godisnje obavlja državne testove i da se ta ocena takodje unosi u dnevnik, a da se uz pomoć elektronskog dnevnika ne vrši subjektivno zaokruživanje i namicanje, već da to bude srednja ocena. Manje usmenog odgovaranja, a više i češće pismenog testiranja. I onda kad nastavnikova „petica“ drastično odstupa od ocene sa državnog testa onda će i nastavnik biti objektivniji, ali i bolji u izlaganju, precizniji u zahtevanju i objektivniji u ocenjivanju.
Takodje ministarstvo ima obavezu i dužno je da organizuje seminare u školama (tzv. studijski dan – radni dan za nastavnike, a neradni za decu, kao razmena iskustva ) i povremeno nastavnicima dostavlja primere testova koji bi bili dobar uzor za samostalno sastavljanje sličnih.
Nije to nikakvo „doškolavanje“ već samo razmena iskustva i updejtovanje.
I još nešto, nastava bi trebala da se bazira više na uzajamnoj diskusiji, istraživanju, argumentovanju i projektima i tada djak više od nastavnika može očekivati smernice i konsultacije, a manje neka klasična predavanja iz proslosti. To svakako podrazumeva širinu sa obe strane, a i mogućnost multidisciplinarnosti, ali i manju nastavničku normu, više zaposlenih kao i više vremena za temeljno pregledanje češćih testova.
Dakle ako već imamo pravilnik onda treba da postoje i jasna, a i precizna pravila, što u postojem pravilniku baš i nije slučaj.
Nataša,razumem predloge,ali za realizaciju predloženih aktivnosti treba puno saglasnosti, prijava,odobrenja,akreditacija.Ne mogu da se realizuju “dani za razmenu“ ako planom nije predviđeno ili Pravilnikom,Zakonom.Počinjete i završavate komentar isto……dodajem nastavnici rade po Pravilniku! Ne funkcioniše rad u školi po “dogovorima,preporuci,tumlačenjima“.Pozdrav i više ne komentarišem jer RADIM U ŠKOLI u Srbiji,ne u Holandiji,Finskoj….
Nazalost realne tekstove i konstatacije danas svi zaobilaze….dzaba ste pisali kao i ja, ali ako ste propustili sigurno ce vam znaciti da procitate moje iskustvo „kako treba da izgleda skola“ http://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/mama-iz-holandije-osnovna-skola-im-je-zabaviste-u-poredjenju-sa-skolom-u-srbiji/
U vezi softwera koji vam pomazu da odaberete zeljeni profil moram da dodam. Oni su dobri kad je dete sigurno sta zeli, softwer „postavlja“ previse pitanja i jako puno nijansiranih odgovora, ali kad je dete nesigurno onda je tu skolski supervizor koji detetu pomaze i u saradnji sa nastavnicima i njihovim zapazanjima i u razgovoru sa detetom pomaze u izboru profila i izbornih predmeta. Naravno podrazumeva se da roditelji svoj deo razgovora obave kod kuce, ali skola ipak ima veci uticaj na dete nego roditelji, sto ne mislim da je lose, jer danasnji roditelji su nerealni i vrlo cesto subjektivni kad je njihovo dete u pitanju.
U Holandiji ne postoje „sve petice“. Svaki uspeh preko 7,5 je super, posebno ako je ostvaren u zadnje tri godine srednje skole. A nije bas tako cesta pojava, takvih je 4-5 u razredu. E a onda ako i ostvaris takav uspeh, a mentori se menjaju svake godine onda te mentor pita da li taj uspeh ostvarujes sa lakocom ili sa stresom uz puno odricanja i ucenja. Moras biti svestran, socijalan, lezeran a i spontano da ti skola ide od ruke. Jednostavno zracis kao persona sigurnoscu i samopouzdanjem.